Случај наставника и ратног војног инвалида из Бањалуке указује на системску слабост институција: нестручност, неодговорност и потпуну одсутност емпатије службеника који би требало да спроводе законе.
Пише: [аутор]
Бања Лука, ажурирано - 08. новембар 2025. године
Када институције ћуте, правда постаје приватна ствар.
А када то ћутање траје годинама, оно више није бирократска грешка — већ системска неправда.
То најбоље зна наставник и ратни војни инвалид из Бањалуке, који већ двије године води готово апсурдну правну битку са институцијама Републике Српске — битку у којој покушава да оствари право на пензију кроз ретроактивну уплату стажа осигурања са увећаним трајањем, прописано законом, али у пракси препуштено институционалном вакуму.
ОДГОВОРИ БЕЗ ОДГОВОРА
Најскорији наставников захтјев, уредно запримљен на протоколу Министарства просвјете и културе у мају 2025. године, до данас није добио епилог. Ни писмени одговор, ни усмено објашњење. Само — тишину.
Штавише, након што је у мају остао без икаквог одговора, наставник је у октобру и поново у новембру упутио нове захтјеве са истим предметом — тражећи само званичан став институције и писано образложење разлога због којих се не поступа по закону. Ни један од тих дописа није добио одговор, нити било какву потврду о евентуалном поступању по предмету. Три службена захтјева у континуитету од пола године, и исти резултат — потпуно ћутање.
Та тишина, међутим, није случајна. Разлог је, по свему судећи, највјероватније у неразумијевању саме материје, недовољном познавању прописа, неспособности службеника који раде на предмету, али и у недостатку емпатије и елементарне заинтересованости за посао за који су плаћени. Када институције изгубе људски осјећај одговорности, ћутање постаје најлакши начин да се сакрије нерад и непрофесионалност.
Ситуацију додатно компликује чињеница да кадровске службе у већини школа немају стручне кадрове за правно-финансијске послове. У пракси, послове референата за људске ресурсе често обављају лица без довољно практичног знања из правне или економске области, без икакве обуке о примјени закона из области радних односа и пензијско-инвалидског осигурања. Та лица, иако формално одговорна за евиденције запослених, не разумију сложене прописе који се мијењају из године у годину, па су приморана да сваки нешто сложенији предмет прослиједе министарству — које онда, најчешће, остане нијемо.
Тако настаје зачарани круг: наставник упућује захтјев школи, школа не зна како да поступи и шаље га министарству, министарство ћути — и све се враћа на почетак. На крају, нико није одговоран, а запосленик остаје сам у лавиринту процедура које нико не жели да разумије.
ПРАВНИ ПАРАДОКС КОЈИ НИКО НЕЋЕ ДА РИЈЕШИ
У низу дописа које је Министарство слало раније, стоји службени став: школе су „самостална правна лица“, па Министарство „није надлежно“ за уплате доприноса.
Међутим, правна стварност демантује тај став. Наставник у свом захтјеву детаљно наводи све релевантне прописе — од Закона о основном васпитању и образовању, до Закона о буџетском систему — који показују да школе у Републици Српској немају стварну финансијску самосталност.
Школе не посједују властите рачуне у комерцијалним банкама, не управљају директно новцем и не могу вршити уплате без одобрења Министарства финансија. Другим ријечима, свака марка иде преко трезора Републике Српске.
Како онда школа може самостално извршити уплату стажа — без сагласности министарства које тврди да „није надлежно“?
„Формално, школа има статус правног лица, али у пракси то је само папирна независност“, стоји у наставниковом поднеску. Он детаљно објашњава да школе јесу јавне установе, али не и стварно самосталне институције — јер не послују по комерцијалним, већ по буџетским принципима. Њихово пословање, запошљавање и финансије контролишу ресорна министарства.
ТИШИНА КОЈА БОЛИ ВИШЕ ОД НЕПРАВДЕ
Министарство просвјете и културе до сада није дало јасно и писано објашњење зашто ни након три поднесена захтјева — у мају, октобру и новембру — није поступило по предмету који се односи на законско право једног радника.
Наш "Дон Кихот" у најновијем поднеску тражи да се хитно донесу упутства школама и издају сагласности за исправке пријава и уплатница, али и упозорава да ће, уколико се институције поново оглуше, бити приморан да се обрати другим институцијама за заштиту својих права у БиХ.
„Ово више није питање само мог стажа — ово је питање односа државе према својим радницима и ратним инвалидима“, наглашава овај наставник, демобилисани борац, човјек који данас симболише борбу појединца против система који га не види.
ПРАВО БЕЗ ПРАВДЕ — СИСТЕМ БЕЗ СМИСЛА
Случај овог човјека отвара много шире питање — колико уопште вриједе закони ако их институције које их доносе саме не спроводе?
Док министарство ћути, школе чекају инструкције које никад не стижу, а кадровске службе без стручних људи остају неме, један човјек наставља да води своју борбу. Не само за себе — већ и за све оне који су у систему без адресе, у држави у којој се надлежност губи у папирима.
И можда ће његов захтјев једног дана завршити у архиви. Али оно што остаје, као опомена и подсјетник, јесте једноставно питање које сви запослени у јавном сектору могу поставити:
Када институције ћуте — ко штити човјека од државе?
Ко штити грађане од безосјећајних службеника?
Када хуманост не станује у власти, правда нема глас.
А можда је истина још тежа — у оваквом систему правда више не постоји.
АКО ПРАВДЕ НЕМА — МОЖЕ ЛИ ПОСТОЈАТИ ПРАВНА ДРЖАВА?
Ако правда не постоји, шта онда остаје од појма „правна држава“?
Право, само по себи, може постојати и без правде — као форма без суштине. Закони могу бити написани, али мртви, ако их они који су позвани да их примјењују — игноришу.
Правна држава постоји само онолико колико њене институције имају вољу и моралну снагу да поштују властито право. Без тога, држава постаје механизам без душе, апарат који ради без одговорности и без савјести.
У таквом систему грађанин постаје странац у сопственој држави. Закон постаје папир. Правда — илузија. А институције — зид тишине иза којег се крију равнодушност, незнање и нерад.
Јер ако правда не постоји, ни право више није право.
И држава која то допушта — више није правна држава.
