Приказа странице прошлог месеца:

недеља, 7. децембар 2025.

Ko još govori u ime naroda? - Država kao plijen političara


Politička scena u Bosni i Hercegovini i u entitetu Republika Srpska izgleda kao pozornica na kojoj su glavni glumci prestali igrati za javni interes ili interes svih građana. Umjesto toga, centralna radnja gotovo neprekidno se vrti oko očuvanja moći, personalnih interesa i stvaranja zaštitnih „okruženje“ — porodica, biznis-krugova i partijskih patronaža. Kao posljedica, građanin ostaje reducirana figura: glas koji se koristi u izbornim ciklusima i teret kojega se podnosi između spektakla i nebrige.

Kod pojedinih vodećih aktera taj obrazac je transparentan i dokumentovan: američke sankcije i istraživačke priče ukazuju na mreže kojima su ključni političari osiguravali kanal prihoda, utjecaja i medijskog prostora za svoje bliske saradnike i članove porodice. Takve mreže ne samo da narušavaju povjerenje u institucije nego i prave institucionalni vakuum u kojem dominira partikularni interes. (ba.usembassy.gov)

Retorika u javnom prostoru često je jednostrana i agresivna: odgovornost, kad se i pominje, prebacuje se na „spoljašnje neprijatelje“ i „opozicione saboterе“. Optuživanja protivnika postala su alat kojim se prikriva vlastiti nedostatak odgovornosti. Umjesto jasnih javnih planova za rješavanje stvarnih problema — ekonomskih, infrastrukturnih, socijalnih — čujemo seriju negacija, odbacivanja i delegitimacija drugih, koje služe da skrenu pažnju sa konkretnih pitanja. Primjeri verbalnih obračuna i odbacivanja pregovora ili zahtjeva koji se navodno „kose s interesima entiteta“ svjedoče o kulturi zatvorenih krugova sporazuma umjesto otvorene javne rasprave. (Al Jazeera)

Posljedice tog ponašanja su višestruke i vidljive: pad povjerenja u političke stranke i institucije postao je gotovo uobičajeno. Analize i ankete pokazuju visok stepen nepovjerenja građana prema političkim akterima — što nije samo statistički podatak nego signal demokratiji koja se troši i delegitimaciji javne uprave. Kada većina građana ne vidi razliku između retoričkog poziva i stvarnog djelovanja, javni prostor se ispunjava cinizmom i apatijom. (analitika.ba)

Na nivou entiteta i na državnom nivou to nepovjerenje eskalira u proteste, zahtjeve za odgovornošću i neposredne moralne osude. Studenti i civilne grupe koji izlaze na ulice traže odgovor — ne spektakl — već konkretnu brigu za žrtve poplava, transparentnost u upravljanju javnim sredstvima i odgovornost za propuste. Njihove protestne poruke jasno ukazuju na jaz između retorike političara i stvarnih potreba ljudi. (Reuters)

Često se ističe i problem nepotizma: porodice i „okruženja“ unutar stranaka dobijaju pristup javnim resursima i medijima, što dodatno erodira meritokratski princip. O tome postoje i međunarodni odgovori: sankcije i veliki medijski izvještaji ne pojavljuju se bez razloga — oni dokumentuju obrasce koji narušavaju princip odgovornosti javnih funkcija i srozavaju javno povjerenje. Takva praksa stvara dvostruka mjerila: ista politička figura koja javno brani „interese naroda“ privatno učvršćuje svoj finansijski i politički uticaj kroz bliske veze. (OCCRP)

S druge strane, glasovi običnih ljudi često su jednostavni i jasni: „Gdje su rezultati?“, „Zašto moramo popraviti puteve sami?“, „Zašto naše žrtve ne dobiju pomoć?“ Bez obzira na etničke ili stranačke podjele, pitanje odgovornosti i dostojanstva zajedničko je velikom broju građana. Oni opisuju osjećaj izneverenosti — kada institucije ne funkcionišu kao servis za javno dobro nego kao instrumenti partikularnih interesa. Stotine takvih primjera i svjedočenja iznose se u anketama, protestima i lokalnim reportažama. (analitika.ba)

Šta je izlaz iz te zamke? Prije svega — jasno imenovanje problema, kombinovano s pritiskom na transparentnost i odgovornost. Javna politička scena mora prestati da bude laboratorij za očuvanje ličnih mreža i postane prostor za javno djelovanje: zakoni moraju biti provođeni dosljedno, sukobi interesa sankcionisani, a javni resursi upravljani transparentno i u interesu građana. Bez toga, retorika ostaje prazno obećanje, a društvo nastavlja putem fragmentacije i socijalne frustracije.

Zaključak, stilski i etički: politika mora vratiti riječ djelu. Dok glasovi moćnih zauzimaju medijski prostor, glasovi građana traže realne promjene — ne retoričke pobjede. Ako političari misle da mogu nastaviti politiku koja štiti samo njihove krugove i porodice, podmuklo optužujući opoziciju za sve što pođe po zlu, onda moramo očekivati rastući društveni otpor i dalji pad povjerenja. To nije apokaliptički prognoziranje, već empirijski potkrijepljena dijagnoza i poziv na odgovornost.


недеља, 30. новембар 2025.

Државе на резерви - инвентар двије стварности


(Аутор: М.В.)

Понекад се чини да Србија и Република Српска не живе у садашњости, већ да стално са собом носе полузатворене прозоре прошлости. У тај простор, између онога што је било и онога што би требало да буде, ушла је власт која се понаша као ликвидациони управник — не зато што државе немају потенцијал, већ зато што је осјетно лакше владати земљом која се држи у сталном осјећају кризе.

И Србија и Република Српска прошле су кроз историјске етапе у којима је власт често била надгласнија од народа. Од раних година југословенске модернизације, преко централизованих модела управљања, до деведесетих када је политика замјенила институције, а харизма државника поклопила потребу за правилима — образац је остао истоветан: лична власт опстаје на штету институционалне.

Тај историјски образац производи и исту савремену посљедицу: политички систем се гради око једног језгра моћи, док се све остале сфере гурају ка ивици — као непотребни трошкови у ликвидационом поступку. Институције постоје, али више као форма него као функција. Грађани постоје, али више као навика него као политички субјекти. И у Србији и у Републици Српској тај осјећај „државе на резерви“ постао је доминантна социолошка појава.

Историјске паралеле су непријатно јасне: сваки систем који његује униформност мишљења и страх од јавне ријечи завршава у истој спирали — мање слободе, више контроле; мање институција, више личне воље; мање будућности, више симболике. И управо се та динамика пресликава и данас. Власт гради своју снагу не на резултатима, већ на наративу. Народ се не окупља око визије, већ око обећања о заштити. Криза постаје константа, а нормалност постаје изузетак.

Социологија оба друштва показује исто: што је народ сиромашнији, држава је мање демократска; што је несигурност већа, то је власт стабилнија; што су услови тежи, то је порука власти све гласнија. Тако се ствара затворени круг у којем се фер институционални поредак не може развити јер би угрозио саме механизме контроле који одржавају политичку елиту на површини.

У оба ентитета, власт се представља као бранитељ, док се народ свјесно држи у стању перманентне бриге: од економске неизвесности, преко демографског пада, до политичких притисака. Али тај механизам није нов — то је техника владавине која се користила и у прошлости: када нема напретка, производи се атмосфера опасности. Када нема резултата, производи се прича. То је стари балкански ритуал — замјена стварности симболима, политика која тражи вјеру умјесто одговорности.

И Србија и Република Српска данас живе посљедице таквог модела. Млади одлазе јер не вјерују да ће институције икада радити у њихову корист. Средња генерација ћути јер је уморна. Старији памте све претходне циклусе у којима се обећавало све, а догађало пола. Друштва се празне изнутра, а власт увјерено наставља да води државе као да их припрема за мирно гашење.

Али историја има једну непогрешиву лекцију: ниједан ликвидациони управник, колико год дуго трајао његов поступак, није успио да затвори државу док народ поново не стекне свјест о себи. Када људи схвате да им се не нуди будућност, већ само одржавање агоније, и Србија и Република Српска улазе у фазу у којој се стварна промјена рађа — не из политике, већ из друштва.

А друштво, кад једном проговори, у историји ових простора увијек је имало посљедњу ријеч.




субота, 22. новембар 2025.

Утицај структурног насиља на развој дјетета и породичне односе

 

Структурно насиље и породица под притиском 

Сажетак

Овај рад анализира пренос структурног политичког насиља на породицу и психички развој дјетета у контексту транзицијских друштава. Кроз квалитативни модел, тематску анализу и примјере из праксе показује се да политичка несигурност, партијска контрола запошљавања, институционална ерозија и економска зависност производе хронични токсични стрес у породицама. Тај стрес нарушава брачне односе, слаби родитељске капацитете и ремети емоционални и социјални развој дјетета, што се често испољава агресијом, повлачењем, анксиозношћу и вршњачким насиљем. Рад илуструје пренос структурног насиља на микро-ниво породице и школе те указује на механизме интергенерацијског преноса страха.

1. Увод

Новонастала друштва на Балкану, а нарочито Босна и Херцеговина, карактеришу трајне политичке тензије, клијентелизам, корупција, институционална слабост и висока зависност радника од јавног сектора. Овај системско-политички контекст производи оно што теоретичари називају „структурним насиљем“ — насиљем које не користи физичку силу, али путем институција производи хронични страх, неизвјесност и беспомоћност.

Ово структурно насиље није ограничено на политички систем; оно се „прелива“ на породицу, родитељско понашање и психички развој дјеце. Овај чланак анализира тај процес и документује га кроз примјере из праксе.

2. Структурно насиље у јавном простору као извор породичног стреса

2.1. Политичка несигурност и партијска зависност

Јавни сектор у БиХ представља највећи извор радних мјеста, што значи да је велики број породица директно или индиректно зависан од партијског утицаја. Радници у јавним институцијама често извјештавају о притисцима, политичкој лојалности као предуслову за задржавање посла и страху од отказа.

Примјер 1: „Морате бити виђени на скупу“

Радница у кантоналном јавном предузећу свједочила је да је на интерном састанку речено:

„Пратите страначке активности ако желите да останете на списку за продужење уговора.“

Ефекат: родитељ под сталним притиском дома доноси напетост, нетрпељивост и тихи страх. Дијете осјећа атмосферу несигурности и нестабилности, чак и без експлицитног разговора.

2.2. Психолошке посљедице на родитеље

Хронична несигурност производи:

  • анксиозност
  • раздражљивост
  • губитак самопоуздања
  • емоционално повлачење
  • екстернализацију стреса (вика, свађе)

Примјер 2: „Не могу да му објасним да морам ћутати“

Отац из Сарајева на јавном форуму (2023.) изјавио је:

„Син ме пита зашто не кажем шефу да није у праву. Не могу му објаснити да ћу остати без посла ако проговорим.“

У овом случају, родитељска беспомоћност постаје модел беспомоћности дјетета.

3. Утицај на брачне односе и породичну климу

3.1. Дисфункционална породица као производ системског стреса

Емоционална клима у породици нарушава се када су родитељи изложени продуженом стресу. Најчешће посљедице:

  • повећана фреквенција свађа,
  • емоционална дистанца,
  • пад комуникације,
  • унутрашња фрустрација коју партнери усмјеравају једни на друге.

Примјер 3: Породица која се задужила за „страначки улаз“

Радник из Зеничко-добојског кантона у медијима је посвједочио да су он и супруга позајмили 3.000 КМ како би „улазили у конкурс“.

Посљедице:

  • дуг → анксиозност
  • међусобне оптужбе супружника
  • нарушено повјерење
  • дјеца свједоче свађама, што је један од најјачих предиктора емоционалних поремећаја.

4. Дјеца као „крајњи апсорбери“ структурног насиља

4.1. Психички развој дјетета

Дјеца су нарочито рањива на економску и емоционалну нестабилност у дому. Када родитељи живе у страху, дјеца се суочавају са:

  • анксиозним стилом приањања
  • повишеном раздражљивошћу
  • слабијом регулацијом емоција
  • падом концентрације
  • осјећајем кривице

Примјер 4: „Кад мама плаче због посла, ја се затворим у собу“

Ученица 6. разреда у школи у Тузли (интервју у оквиру школског психолошког надзора) рекла је:

„Мама се брине да ће остати без посла. Често плаче. Ја се онда затворим у собу и не желим с ником да причам.“

Ово је класичан примјер интернализованог стреса: дијете преузима емоционалну тежину породичне ситуације.

4.2. Пренос модела моћи и беспомоћности

Када родитељи реагују пасивношћу пред неправдом, дјеца уче да:

  • сукоб није рјешење,
  • неправда се мора трпјети,
  • моћници увијек побјеђују.

Ово утиче на морални развој, гради ниску само-ефикасност и ствара темељ за каснију социјалну пасивност.

Примјер 5: „Наставници једнако беспомоћни као и родитељи“

У фокус групи са средњошколцима у Крајини (UNICEF, 2022.) ученици су навели:

„Наставници не могу ништа. И они се боје надређених. Сви се нечега боје.“

Дијете у таквом окружењу закључује да је страх нормалан.

5. Вршњачко насиље као огледало политичког система

5.1. Репродукција хијерархије моћи

Дјеце у школама често понашају по логици коју виде код одраслих:

  • јачи доминира,
  • слабији ћути,
  • везе и моћ доносе привилегије,
  • правила важе само за неке.

Примјер 6: „Тата ће то средити“

У средњој школи у Посавини један ученик је физички малтретирао вршњаке, хвалећи се да је његов стриц општински функционер. Родитељи су вршили притисак да се случај не евидентира.

Посљедица:

  • школа губи ауторитет,
  • дијете учи да моћ штити од казне,
  • вршњаци развијају осјећај неправде и страха.

5.2. Агресија као реакција на породични стрес

Школски психолози у Тузли и Сарајеву извјештавају да се дјеца из породица под хроничним стресом чешће понашају:

  • агресивно, ако екстернализују стрес, или
  • повучено, ако га интернализују.

Примјер 7: „Он има проблеме кући“

Наставник у основној школи у Сарајеву објашњава за ученика који често удара вршњаке:

„Његови родитељи су обоје под стресом због посла. Код куће је напето. Он то износи на друге.“

Ово је класична манифестација преноса структурног насиља на вршњачко понашање.

6. Дискусија: Механизам преноса структурног насиља

Резултати показују јасну структуру:

  1. Политичка несигурност
  2. Психички стрес родитеља
  3. Породична дисфункција и нарушени брачни односи
  4. Емоционална нестабилност дјетета
  5. Поремећаји понашања (агресија, анксиозност, повлачење)
  6. Вршњачко насиље и нарушена социјална динамика у школи

Овај ланац показује да је структурно насиље „токсин“ који се преноси са макро-система на микро-средину породице.

7. Закључак

Породица у друштву које карактерише политичка несигурност и институционална заробљеност постаје први „шок апсорбер“ системских патологија. Родитељски страх трансформише се у породични стрес, што утиче на развој дјетета, његову емоционалну стабилност, социјалне односе и понашање у вршњачким групама.

Примјери из праксе у читавој БиХ показују да:

  • дјеца директно осјећају стрес родитеља,
  • структура моћи у друштву обликује структуру понашања у школи,
  • породична дисфункција није приватни, него системски условљен проблем.

Све ово указује да реформа институција и деполитизација јавног простора имају не само политички, већ и дубоки психолошки и значајан утицај на породичне односе.




Дјеци је потребан стабилан родитељ — а систем ствара нестабилне родитеље

 

КВАЛИТАТИВНИ ИСТРАЖИВАЧКИ МОДЕЛ

1. Истраживачки циљ

Испитати како структурно политичко насиље (заробљене институције, партијска контролa, економска зависност, страх, несигурност) утиче на:

·         психички развој дјетета,

·         емоционалну климу у породици,

·         односе између супружника,

·         односе дјеца–родитељи,

·         појаве као што су агресија, повлачење, вршњачко насиље и породична дисфункција.

2. Истраживачка питања

Главно питање

Како структурално насиље у друштву утиче на породичну динамику и психички развој дјетета?

Подпитања

1.      Како родитељи доживљавају политичку и економску несигурност?

2.      На који начин та несигурност утиче на њихово емоционално стање и брачне односе?

3.      Како родитељски стрес и страх утичу на комуникацију са дјецом?

4.      Како дјеца интернализују осјећај неправде и несигурности?

5.      Да ли се модели моћи и зависности из политичког система репродукују у понашању дјеце (агресија, повлачење, вршњачко насиље)?

6.      Који су механизми интергенерацијског преноса страха?

3. Дизајн истраживања

Тип истраживања: квалитативна студија – вишеструки случајеви (case study + феноменологија).
Методе:

·         полуструктурисани интервјуи са родитељима, наставницима и стручњацима,

·         фокус групе са адолесцентима,

·         тематска анализа,

·         анализа наратива.

Узорак:

·         Родитељи који раде у јавном сектору (СТЕПЕН ЗАВИСНОСТИ ОД ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА).

·         Родитељи у приватном секторu (контролна група).

·         Наставници, педагози, школски психолози.

·         Дјеца од 10 до 18 година (уз одговарајућу етичку процедуру).

4. Инструменти и водичи за интервју

Водич за интервју са родитељима

1.      Како доживљавате сигурност свог радног мјеста?

2.      Да ли сте икада осјетили притисак који је везан за политику?

3.      Како се то одражава на ваше расположење и породичне односе?

4.      Да ли имате осјећај да скривате проблеме од дјеце?

5.      Да ли примјећујете промјене у понашању дјеце када сте под стресом?

6.      Како разговарате са дјецом о неправди, политици и страху?

Водич за интервју са дјецом / адолесцентима

1.      Каква је атмосфера у вашој кући када родитељи имају проблеме на послу?

2.      Како реагујете када осјетите да су родитељи под стресом?

3.      Да ли имате утисак да се у школи моћ и неправда „исплати“?

4.      Како доживљавате вршњачко насиље?

5.      Да ли вам се чини да су наставници понекад беспомоћни као родитељи?

Водич за стручњаке (психолог/педагог)

1.      Који су најчешћи облици стреса код дјеце?

2.      Каква је повезаност између породичног стреса и вршњачког понашања?

3.      Да ли дјеца често изражавају страх од економске или социјалне несигурности?

4.      Како родитељски стрес и пасивност обликују понашање дјетета?

II. КОДНА КЊИГА (аналитичке категорије и кодови)

Категорија 1: Политичка и економска несигурност

·         Кодови: страх од отказа, партијски притисак, зависност од политике, несигурни уговори, корупција у запошљавању.

Категорија 2: Психички стрес родитеља

·         Кодови: анксиозност, раздражљивост, пасивност, депресивност, осјећај беспомоћности.

Категорија 3: Породична дисфункција

·         Кодови: свађе, повлачење, емоционална хладноћа, неравноправност у браку, преношење стреса на партнера.

Категорија 4: Однос родитељ–дијете

·         Кодови: прекомјерна контрола, недоступност, ауторитарност, „ћути и трпи“ наратив, емоционално дистанцирање.

Категорија 5: Понашање дјетета

·         Кодови: агресија, вршњачко насиље, депресивност, повлачење, хиперсензитивност, снижен осјећај вриједности.

Категорија 6: Интергенерацијски страх

·         Кодови: имитација родитељских страхова, учена беспомоћност, пасивност, избегавање конфликта, нормализација неправде.

III. АНАЛИТИЧКИ ПРЕСЈЕК: Пренос структуралног насиља на породицу и дијете

1. ПРИМАРНИ НИВО: Структурно насиље у друштву

·         политичка контролa институција

·         корупција и клијентелизам

·         страх од отказа

·         непредвидивост система

·         нормализација неправде

Посљедица: родитељи губе осјећај агенсе и контроле над сопственим животом.

2. СЕКУНДАРНИ НИВО: Утицај на психу родитеља

Структурно насиље постаје хронични токсични стрес:

·         родитељ се осјећа беспомоћно

·         јавља се стална анксиозност

·         губи се самопоштовање

·         настају поремећаји спавања

·         повећава се раздражљивост

Механизам: страх → немоћ → фрустрација → импулсивна реакција унутар породице.

3. ТРЕЋИ НИВО: Утицај на брачне односе

·         појављују се конфликтни стилови рјешавања проблема

·         један супружник постаје „жртва система“ → други преузима терет

·         долази до емоционалног дистанцирања

·         комуникација слаби

·         сексуална и емоционална интеракција опада

Резултат: породична клима постаје нестабилна, хладна и непредвидива.

4. ЧЕТВРТИ НИВО: Породично окружење и дијете

Дјете је високо осјетљиво на родитељски емоционални тон.

Када породица живи у стресу:

·         дјете интернализује нестабилност

·         развија страх од будућности

·         осјећа напетост у дому

·         постаје анксиозно или агресивно

·         губи сигурну базу (attachment theory)

Дјеци је потребан стабилан родитељ — а систем ствара нестабилне родитеље.

5. ПЕТИ НИВО: Модел учења и репродукције (Bandura)

Дјеца уче понашање по моделу.

Када родитељ:

·         ћути пред неправдом

·         трпи притисак

·         плаши се сукоба

·         потискује емоције

Дјете учи исто.

Када родитељ:

·         импулсивно реагује због стреса

·         виче

·         губи контролу

Дјете такође.

6. ШЕСТИ НИВО: Манифестне посљедице на дијете (психички развој)

(а) Емоционални развој

·         анксиозност

·         хронични страх

·         осјећај кривице

·         ниска самовриједност

(б) Социјални развој

·         агресија као одговор на стрес

·         повлачење из групе

·         потреба за моћи (компензација)

(в) Когнитивни развој

·         слабија концентрација

·         пад академског успјеха

·         негативно мишљење о будућности

(г) Морални развој

·         нормализација неправде

·         убјеђење да се сила исплати

·         губитак појма о одговорности

7. СЕДМИ НИВО: Вршњачко понашање

Најкритичнији ниво преноса:

·         дијете које трпи неправду → развија љутњу → испољава је над слабијима

·         дјете које гледа беспомоћне родитеље → постаје пасивно

·         дјете у хаотичној породици → појачана импулсивност

Тако се структурно насиље претвара у вршњачко.

IV. ДИЈАГРАМ ПРЕНОСА СТРУКТУРНОГ НАСИЉА

(описно, може се претворити у графички дијаграм)

Структурно политичко насиље → Психички стрес родитеља → Породична дисфункција → Емоционална небезбједност → Поремећен развој дјетета → Агресија / анксиозност / повлачење → Вршњачко насиље и социјална патологија

Закључак истраживачког модела

Овај квалитативни истраживачки модел показује да структурно насиље у друштву није апстрактан политички појам, већ конкретан психолошки и социјални токсин који дубоко улази у:

·         брачне односе,

·         родитељске компетенције,

·         емоционалну климу дома,

·         психички развој дјетета,

·         понашање у вршњачким групама.

Друштво које је трајно изложено неправди производи породице под стресом, а породице под стресом производе дјецу која или трпе или репродукују насиље.

То је цјеловит ланац — и иде од политике до вртића, од врха до основне ћелије друштва, самим тим и до сваког појединца.



Држава као симбол без суверенитета

 

Унутрашња окупација и тишина друштва: социополитичка анализа заробљених институција, страха и пасивизације грађана на постјугословенском простору

Увод

Постјугословенска друштва обиљежена су траумама ратова, економским сломом и дуготрајним институционалним транзицијама које су створиле плодно тло за нове облике политичке и економске доминације.¹ У том контексту је посебно интензиван феномен унутрашње окупације – стања у којем формална државност постоји, али је суверенитет народа еродиран кроз мреже политичке послушности, економске зависности и културолошке пасивизације.²

Овај рад, на основу синтезе теоријских текстова и емпиријских података из БиХ, проширује анализу феноменом преноса надлежности: како страначке структуре контролишу институције путем запошљавања у јавном сектору, користећи их као механизам контроле и мобилизације, и како то утиче на политичку културу, страх и институционалну ерозију.

1. Држава као симбол без суверенитета: феномен унутрашње окупације

Формални демократски атрибути државности (устав, избори, институције) често постоје, али су стварне одлуке резултат утицаја мрежа политичког клијентелизма. Локалне елите дјелују као клијенти страначких „патрона“, што умногоме ослабљује демократску одговорност.

У БиХ, бројне анализе показују да јавни сектор служи као једна од главних страначких „творница позиција“ — политичке странке користе запошљавање као начин стварања лојалности и материјалне награде свом бирачком телу. ti-bih.org+3Al Jazeera Balkans+3Radio Slobodna Evropa+3

2. Заробљене институције и ерозија правде

У већини транзицијских друштава, феномен state capture (заробљена држава) је дубоко укорјењен: правосудне институције, регулаторне агенције, јавна предузећа нису слободни контролори, већ се користе као алати клијентелистичке контроле.⁶

У БиХ, аналитичке студије показују да у јавним предузећима постављања у управне органе, као и именовање руководилаца, често нису базирана на стручности, већ на страначким везама. ti-bih.org+1 Ово није само теоријски концепт, већ пракса: подаци Transparency International БиХ показују да су јавна предузећа „заробљена“ политичким мрежама које фаворизују блиске кадрове и страначке „патроне“. ti-bih.org

3. Социоекономска несигурност и психологија страха

Економска нестабилност, висок ниво прекараног (слабо плаћен и неизвјестан по свом трајању) рада и зависност од јавног сектора јачају положај страначких елита. Грађани који раде у јавним институцијама често зависе од својих „патрона“ за опстанак на позицијама, што генерише страх и самоцензуру: сваки критички став може угрозити запослење или перспективу унутар мреже.

Према извјештају ММФ-а, јавни сектор у БиХ чини огроман дио запослених – што омогућава странкама значајан утицај преко својих кадрова у јавним предузећима. IMF eLibrary

4. Пасивизација друштва, нормализација неправде и пренос надлежности

Овдје укључујемо нови, кључни дио: пренос надлежности странкама кроз управљање јавним сектором.

  • Страначка запошљавања и намјештени конкурси. У БиХ бројне странке су запошљавале хиљаде људи без јавних конкурса или са конкурсима прилагођеним њиховим кадровима. Radio Slobodna Evropa Потврђено је да у изборним годи­нама странке распишу масовна запошљавања у јавним предузећима, често без нормалних процедура. Fokus.ba

  • Институционализовани притисак. Према анализи Центра за истраживање и информирање (CCI), у јавним институцијама и предузећима у БиХ, именовања за руководеће позиције често зависе од страначке припадности. nap.ba

  • Паралелна власт и контрола. Ова пракса запошљавања ствара мреже "лојалности": радници у јавном сектору нису само запослени, већ функционери у „паралелним властима“ које странке могу контролисати. То је облик „мека окупација“, гдје странке управљају државом кроз људске ресурсе, а институције, иако формално независне, функционишу као продужена рука страначких интереса.

  • Ерозија повјерења. Грађани, посматрајући уочавају да јавне институције не служе јавном интересу, већ странкама, губе повјерење у могућност било какве промјене. То појачава њихову пасивизацију: постаје рационално очекивати да се лична каријера ослања на страначке мреже, а не на професионалне резултате.

  • Политички умор. Као што се наводи, дуготрајно искуство оваквих злоупотреба доводи до политичког умора, осјећаја да „ништа неће бити другачије“ – што смањује грађанску мобилизацију и ојачава режимску стабилност.

  • Емиграција. Млади и квалификовани кадрови, видећи да су институције захваћене странкама, све чешће траже прилике изван земље. Ово је и демографски и институционални губитак за државу, јер ојачавају оне који остају у мрежама.

5. Медији као регулатори перцепције и одржавају тишину

У контексту страначке контроле институција, медији играју дуплу улогу: с једне стране, могу бити инструмент критике, али често су сами дио мрежа утицаја. Тишина се одржава селективним извјештавањем, избјегавањем теме страначког запошљавања или корупције у јавним секторима, или таблоидизацијом јавног дискурса.

Страначке мреже имају интерес да не дозвољавају озбиљну јавну дебату о заробљености државних институција – јер би то угрозило механизме контроле које су успоставили кроз кадровске везе.

6. Перспектива промјене: прекид тишине и институцијска реформа

За превазилажење оваквог модела „унутрашње окупације“ и страначке контроле преко јавног сектора, потребна су:

  1. Реформа система запошљавања у јавним институцијама. Конкурси морају бити транспарентни, независни и базирани на меритократији. TI БиХ је већ извршио анализу политика запошљавања која указује на тачке интервенције. ti-bih.org

  2. Снага грађанског надзора и транспарентност. Механизми цивилног надзора, медијског мониторинга и институционалне одговорности морају бити ојачани.

  3. Култура повјерења и политичке субјективности. Грађани треба да виде да институције могу бити сервис њихових интереса, а не страначких мрежа. То захтева озбиљне напоре у оснаживању независних јавних простора за дијалог, активирању невладиних организација, и политичком образовању.

  4. Међународни притисак и подршка. У неким случајевима, међународни актери (донатори, институције ЕУ) могу подстицати реформе јавне управе, али такве интервенције морају бити осмишљене тако да не само на површини смањују корупцију, већ да ремоделирају систем страначке контроле.

Закључак

Синтеза теоријских оквира унутрашње окупације и практичних података о страначком запошљавању у БиХ открива дубљу и сложенију структуру заробљености институција. Политичке странке не само надграђују своју моћ кроз формалне изборе, већ управљају државом кроз кадрове у јавном сектору — чинећи институције инструментом клијентелизма, а грађане зависним од страначких мрежа.

Међутим, потенцијал за промену постоји: кроз системске реформе, грађански надзор и културу повјерења, јавни сектор може бити враћен као простор служења општем интересу, а државни суверенитет народа обновљен. Тишина друштва може бити прекинута, али тај прекид захтијева озбиљне институционалне и социјалне интервенције.




Библиографија 

  • Transparency International BiH. Analiza politika u oblasti zapošljavanja u javnim preduzećima u BiH. (2024). ti-bih.org

  • „Nezakoniti putevi zapošljavanja u javnom sektoru BiH.“ Slobodna Evropa, 25. октобар 2023. Radio Slobodna Evropa

  • Fokus.ba. „Novi primjeri stranačkog zapošljavanja i namještenih konkursa u javnom sektoru.“ Fokus.ba

  • Al Jazeera Balkans. „Lokalne vlasti – tvornice radnih mjesta za stranačke kadrove.“ Al Jazeera Balkans

  • Matović, (или аутора “Reforma javne uprave u BiH – prioriteti i izazovi”), Uprava, Факултет Управа, Универзитет у Сарајеву. journal.fu.unsa.ba

  • IMF. „Bosnia and Herzegovina: Governance and Anti-corruption Assessment.“ (извјештај). IMF eLibrary

  • Савјет Европе / ОЕЦД. „Bosnia and Herzegovina Handbook on Open Local Government and Public Ethics.“ Council of Europe

  • Савјет Европе. „Handbook Bosnia and Herzegovina: Nepotism, Clientelism and Patronage in the Public Sector.“ Council of Europe