(Аутор: М.В.)
Понекад се чини да Србија и Република Српска не живе у садашњости, већ да стално са собом носе полузатворене прозоре прошлости. У тај простор, између онога што је било и онога што би требало да буде, ушла је власт која се понаша као ликвидациони управник — не зато што државе немају потенцијал, већ зато што је осјетно лакше владати земљом која се држи у сталном осјећају кризе.
И Србија и Република Српска прошле су кроз историјске етапе у којима је власт често била надгласнија од народа. Од раних година југословенске модернизације, преко централизованих модела управљања, до деведесетих када је политика замјенила институције, а харизма државника поклопила потребу за правилима — образац је остао истоветан: лична власт опстаје на штету институционалне.
Тај историјски образац производи и исту савремену посљедицу: политички систем се гради око једног језгра моћи, док се све остале сфере гурају ка ивици — као непотребни трошкови у ликвидационом поступку. Институције постоје, али више као форма него као функција. Грађани постоје, али више као навика него као политички субјекти. И у Србији и у Републици Српској тај осјећај „државе на резерви“ постао је доминантна социолошка појава.
Историјске паралеле су непријатно јасне: сваки систем који његује униформност мишљења и страх од јавне ријечи завршава у истој спирали — мање слободе, више контроле; мање институција, више личне воље; мање будућности, више симболике. И управо се та динамика пресликава и данас. Власт гради своју снагу не на резултатима, већ на наративу. Народ се не окупља око визије, већ око обећања о заштити. Криза постаје константа, а нормалност постаје изузетак.
Социологија оба друштва показује исто: што је народ сиромашнији, држава је мање демократска; што је несигурност већа, то је власт стабилнија; што су услови тежи, то је порука власти све гласнија. Тако се ствара затворени круг у којем се фер институционални поредак не може развити јер би угрозио саме механизме контроле који одржавају политичку елиту на површини.
У оба ентитета, власт се представља као бранитељ, док се народ свјесно држи у стању перманентне бриге: од економске неизвесности, преко демографског пада, до политичких притисака. Али тај механизам није нов — то је техника владавине која се користила и у прошлости: када нема напретка, производи се атмосфера опасности. Када нема резултата, производи се прича. То је стари балкански ритуал — замјена стварности симболима, политика која тражи вјеру умјесто одговорности.
И Србија и Република Српска данас живе посљедице таквог модела. Млади одлазе јер не вјерују да ће институције икада радити у њихову корист. Средња генерација ћути јер је уморна. Старији памте све претходне циклусе у којима се обећавало све, а догађало пола. Друштва се празне изнутра, а власт увјерено наставља да води државе као да их припрема за мирно гашење.
Али историја има једну непогрешиву лекцију: ниједан ликвидациони управник, колико год дуго трајао његов поступак, није успио да затвори државу док народ поново не стекне свјест о себи. Када људи схвате да им се не нуди будућност, већ само одржавање агоније, и Србија и Република Српска улазе у фазу у којој се стварна промјена рађа — не из политике, већ из друштва.
А друштво, кад једном проговори, у историји ових простора увијек је имало посљедњу ријеч.
Нема коментара:
Постави коментар