Утицај структурног насиља на развој дјетета и породичне односе

 

Структурно насиље и породица под притиском 

Сажетак

Овај рад анализира пренос структурног политичког насиља на породицу и психички развој дјетета у контексту транзицијских друштава. Кроз квалитативни модел, тематску анализу и примјере из праксе показује се да политичка несигурност, партијска контрола запошљавања, институционална ерозија и економска зависност производе хронични токсични стрес у породицама. Тај стрес нарушава брачне односе, слаби родитељске капацитете и ремети емоционални и социјални развој дјетета, што се често испољава агресијом, повлачењем, анксиозношћу и вршњачким насиљем. Рад илуструје пренос структурног насиља на микро-ниво породице и школе те указује на механизме интергенерацијског преноса страха.

1. Увод

Новонастала друштва на Балкану, а нарочито Босна и Херцеговина, карактеришу трајне политичке тензије, клијентелизам, корупција, институционална слабост и висока зависност радника од јавног сектора. Овај системско-политички контекст производи оно што теоретичари називају „структурним насиљем“ — насиљем које не користи физичку силу, али путем институција производи хронични страх, неизвјесност и беспомоћност.

Ово структурно насиље није ограничено на политички систем; оно се „прелива“ на породицу, родитељско понашање и психички развој дјеце. Овај чланак анализира тај процес и документује га кроз примјере из праксе.

2. Структурно насиље у јавном простору као извор породичног стреса

2.1. Политичка несигурност и партијска зависност

Јавни сектор у БиХ представља највећи извор радних мјеста, што значи да је велики број породица директно или индиректно зависан од партијског утицаја. Радници у јавним институцијама често извјештавају о притисцима, политичкој лојалности као предуслову за задржавање посла и страху од отказа.

Примјер 1: „Морате бити виђени на скупу“

Радница у кантоналном јавном предузећу свједочила је да је на интерном састанку речено:

„Пратите страначке активности ако желите да останете на списку за продужење уговора.“

Ефекат: родитељ под сталним притиском дома доноси напетост, нетрпељивост и тихи страх. Дијете осјећа атмосферу несигурности и нестабилности, чак и без експлицитног разговора.

2.2. Психолошке посљедице на родитеље

Хронична несигурност производи:

• анксиозност
• раздражљивост
• губитак самопоуздања
• емоционално повлачење
• екстернализацију стреса (вика, свађе)

Примјер 2: „Не могу да му објасним да морам ћутати“

Отац из Сарајева на јавном форуму (2023.) изјавио је:

„Син ме пита зашто не кажем шефу да није у праву. Не могу му објаснити да ћу остати без посла ако проговорим.“

У овом случају, родитељска беспомоћност постаје модел беспомоћности дјетета.

3. Утицај на брачне односе и породичну климу

3.1. Дисфункционална породица као производ системског стреса

Емоционална клима у породици нарушава се када су родитељи изложени продуженом стресу. Најчешће посљедице:

• повећана фреквенција свађа,
• емоционална дистанца,
• пад комуникације,
• унутрашња фрустрација коју партнери усмјеравају једни на друге.

Примјер 3: Породица која се задужила за „страначки улаз“

Радник из Зеничко-добојског кантона у медијима је посвједочио да су он и супруга позајмили 3.000 КМ како би „улазили у конкурс“.

Посљедице:

• дуг → анксиозност
• међусобне оптужбе супружника
• нарушено повјерење
• дјеца свједоче свађама, што је један од најјачих предиктора емоционалних поремећаја.

4. Дјеца као „крајњи апсорбери“ структурног насиља

4.1. Психички развој дјетета

Дјеца су нарочито рањива на економску и емоционалну нестабилност у дому. Када родитељи живе у страху, дјеца се суочавају са:

• анксиозним стилом приањања
• повишеном раздражљивошћу
• слабијом регулацијом емоција
• падом концентрације
• осјећајем кривице

Примјер 4: „Кад мама плаче због посла, ја се затворим у собу“

Ученица 6. разреда у школи у Тузли (интервју у оквиру школског психолошког надзора) рекла је:

„Мама се брине да ће остати без посла. Често плаче. Ја се онда затворим у собу и не желим с ником да причам.“

Ово је класичан примјер интернализованог стреса: дијете преузима емоционалну тежину породичне ситуације.

4.2. Пренос модела моћи и беспомоћности

Када родитељи реагују пасивношћу пред неправдом, дјеца уче да:

• сукоб није рјешење,
• неправда се мора трпјети,
• моћници увијек побјеђују.

Ово утиче на морални развој, гради ниску само-ефикасност и ствара темељ за каснију социјалну пасивност.

Примјер 5: „Наставници једнако беспомоћни као и родитељи“

У фокус групи са средњошколцима у Крајини (UNICEF, 2022.) ученици су навели:

„Наставници не могу ништа. И они се боје надређених. Сви се нечега боје.“

Дијете у таквом окружењу закључује да је страх нормалан.

5. Вршњачко насиље као огледало политичког система

5.1. Репродукција хијерархије моћи

Дјеце у школама често понашају по логици коју виде код одраслих:

• јачи доминира,
• слабији ћути,
• везе и моћ доносе привилегије,
• правила важе само за неке.

Примјер 6: „Тата ће то средити“

У средњој школи у Посавини један ученик је физички малтретирао вршњаке, хвалећи се да је његов стриц општински функционер. Родитељи су вршили притисак да се случај не евидентира.

Посљедица:

• школа губи ауторитет,
• дијете учи да моћ штити од казне,
• вршњаци развијају осјећај неправде и страха.

5.2. Агресија као реакција на породични стрес

Школски психолози у Тузли и Сарајеву извјештавају да се дјеца из породица под хроничним стресом чешће понашају:

• агресивно, ако екстернализују стрес, или
• повучено, ако га интернализују.

Примјер 7: „Он има проблеме кући“

Наставник у основној школи у Сарајеву објашњава за ученика који често удара вршњаке:

„Његови родитељи су обоје под стресом због посла. Код куће је напето. Он то износи на друге.“

Ово је класична манифестација преноса структурног насиља на вршњачко понашање.

6. Дискусија: Механизам преноса структурног насиља

Резултати показују јасну структуру:

1. Политичка несигурност →
2. Психички стрес родитеља →
3. Породична дисфункција и нарушени брачни односи →
4. Емоционална нестабилност дјетета →
5. Поремећаји понашања (агресија, анксиозност, повлачење) →
6. Вршњачко насиље и нарушена социјална динамика у школи

Овај ланац показује да је структурно насиље „токсин“ који се преноси са макро-система на микро-средину породице.

7. Закључак

Породица у друштву које карактерише политичка несигурност и институционална заробљеност постаје први „шок апсорбер“ системских патологија. Родитељски страх трансформише се у породични стрес, што утиче на развој дјетета, његову емоционалну стабилност, социјалне односе и понашање у вршњачким групама.

Примјери из праксе у читавој БиХ показују да:

• дјеца директно осјећају стрес родитеља,
• структура моћи у друштву обликује структуру понашања у школи,
• породична дисфункција није приватни, него системски условљен проблем.

Све ово указује да реформа институција и деполитизација јавног простора имају не само политички, већ и дубоки психолошки и значајан утицај на породичне односе.

---