Држава као симбол без суверенитета

 

Унутрашња окупација и тишина друштва: социополитичка анализа заробљених институција, страха и пасивизације грађана на постјугословенском простору

Увод

Постјугословенска друштва обиљежена су траумама ратова, економским сломом и дуготрајним институционалним транзицијама које су створиле плодно тло за нове облике политичке и економске доминације.¹ У том контексту је посебно интензиван феномен унутрашње окупације – стања у којем формална државност постоји, али је суверенитет народа еродиран кроз мреже политичке послушности, економске зависности и културолошке пасивизације.²

Овај рад, на основу синтезе теоријских текстова и емпиријских података из БиХ, проширује анализу феноменом преноса надлежности: како страначке структуре контролишу институције путем запошљавања у јавном сектору, користећи их као механизам контроле и мобилизације, и како то утиче на политичку културу, страх и институционалну ерозију.

1. Држава као симбол без суверенитета: феномен унутрашње окупације

Формални демократски атрибути државности (устав, избори, институције) често постоје, али су стварне одлуке резултат утицаја мрежа политичког клијентелизма. Локалне елите дјелују као клијенти страначких „патрона“, што умногоме ослабљује демократску одговорност.

У БиХ, бројне анализе показују да јавни сектор служи као једна од главних страначких „творница позиција“ — политичке странке користе запошљавање као начин стварања лојалности и материјалне награде свом бирачком телу. ti-bih.org+3Al Jazeera Balkans+3Radio Slobodna Evropa+3

2. Заробљене институције и ерозија правде

У већини транзицијских друштава, феномен state capture (заробљена држава) је дубоко укорјењен: правосудне институције, регулаторне агенције, јавна предузећа нису слободни контролори, већ се користе као алати клијентелистичке контроле.⁶

У БиХ, аналитичке студије показују да у јавним предузећима постављања у управне органе, као и именовање руководилаца, често нису базирана на стручности, већ на страначким везама. ti-bih.org+1 Ово није само теоријски концепт, већ пракса: подаци Transparency International БиХ показују да су јавна предузећа „заробљена“ политичким мрежама које фаворизују блиске кадрове и страначке „патроне“. ti-bih.org

3. Социоекономска несигурност и психологија страха

Економска нестабилност, висок ниво прекараног (слабо плаћен и неизвјестан по свом трајању) рада и зависност од јавног сектора јачају положај страначких елита. Грађани који раде у јавним институцијама често зависе од својих „патрона“ за опстанак на позицијама, што генерише страх и самоцензуру: сваки критички став може угрозити запослење или перспективу унутар мреже.

Према извјештају ММФ-а, јавни сектор у БиХ чини огроман дио запослених – што омогућава странкама значајан утицај преко својих кадрова у јавним предузећима. IMF eLibrary

4. Пасивизација друштва, нормализација неправде и пренос надлежности

Овдје укључујемо нови, кључни дио: пренос надлежности странкама кроз управљање јавним сектором.

• Страначка запошљавања и намјештени конкурси. У БиХ бројне странке су запошљавале хиљаде људи без јавних конкурса или са конкурсима прилагођеним њиховим кадровима. Radio Slobodna Evropa Потврђено је да у изборним годи­нама странке распишу масовна запошљавања у јавним предузећима, често без нормалних процедура. Fokus.ba

• Институционализовани притисак. Према анализи Центра за истраживање и информирање (CCI), у јавним институцијама и предузећима у БиХ, именовања за руководеће позиције често зависе од страначке припадности. nap.ba

• Паралелна власт и контрола. Ова пракса запошљавања ствара мреже "лојалности": радници у јавном сектору нису само запослени, већ функционери у „паралелним властима“ које странке могу контролисати. То је облик „мека окупација“, гдје странке управљају државом кроз људске ресурсе, а институције, иако формално независне, функционишу као продужена рука страначких интереса.

• Ерозија повјерења. Грађани, посматрајући уочавају да јавне институције не служе јавном интересу, већ странкама, губе повјерење у могућност било какве промјене. То појачава њихову пасивизацију: постаје рационално очекивати да се лична каријера ослања на страначке мреже, а не на професионалне резултате.

• Политички умор. Као што се наводи, дуготрајно искуство оваквих злоупотреба доводи до политичког умора, осјећаја да „ништа неће бити другачије“ – што смањује грађанску мобилизацију и ојачава режимску стабилност.

• Емиграција. Млади и квалификовани кадрови, видећи да су институције захваћене странкама, све чешће траже прилике изван земље. Ово је и демографски и институционални губитак за државу, јер ојачавају оне који остају у мрежама.

5. Медији као регулатори перцепције и одржавају тишину

У контексту страначке контроле институција, медији играју дуплу улогу: с једне стране, могу бити инструмент критике, али често су сами дио мрежа утицаја. Тишина се одржава селективним извјештавањем, избјегавањем теме страначког запошљавања или корупције у јавним секторима, или таблоидизацијом јавног дискурса.

Страначке мреже имају интерес да не дозвољавају озбиљну јавну дебату о заробљености државних институција – јер би то угрозило механизме контроле које су успоставили кроз кадровске везе.

6. Перспектива промјене: прекид тишине и институцијска реформа

За превазилажење оваквог модела „унутрашње окупације“ и страначке контроле преко јавног сектора, потребна су:

1. Реформа система запошљавања у јавним институцијама. Конкурси морају бити транспарентни, независни и базирани на меритократији. TI БиХ је већ извршио анализу политика запошљавања која указује на тачке интервенције. ti-bih.org

2. Снага грађанског надзора и транспарентност. Механизми цивилног надзора, медијског мониторинга и институционалне одговорности морају бити ојачани.

3. Култура повјерења и политичке субјективности. Грађани треба да виде да институције могу бити сервис њихових интереса, а не страначких мрежа. То захтева озбиљне напоре у оснаживању независних јавних простора за дијалог, активирању невладиних организација, и политичком образовању.

4. Међународни притисак и подршка. У неким случајевима, међународни актери (донатори, институције ЕУ) могу подстицати реформе јавне управе, али такве интервенције морају бити осмишљене тако да не само на површини смањују корупцију, већ да ремоделирају систем страначке контроле.

Закључак

Синтеза теоријских оквира унутрашње окупације и практичних података о страначком запошљавању у БиХ открива дубљу и сложенију структуру заробљености институција. Политичке странке не само надграђују своју моћ кроз формалне изборе, већ управљају државом кроз кадрове у јавном сектору — чинећи институције инструментом клијентелизма, а грађане зависним од страначких мрежа.

Међутим, потенцијал за промену постоји: кроз системске реформе, грађански надзор и културу повјерења, јавни сектор може бити враћен као простор служења општем интересу, а државни суверенитет народа обновљен. Тишина друштва може бити прекинута, али тај прекид захтијева озбиљне институционалне и социјалне интервенције.

---

Библиографија 

• Transparency International BiH. Analiza politika u oblasti zapošljavanja u javnim preduzećima u BiH. (2024). ti-bih.org

• „Nezakoniti putevi zapošljavanja u javnom sektoru BiH.“ Slobodna Evropa, 25. октобар 2023. Radio Slobodna Evropa

• Fokus.ba. „Novi primjeri stranačkog zapošljavanja i namještenih konkursa u javnom sektoru.“ Fokus.ba

• Al Jazeera Balkans. „Lokalne vlasti – tvornice radnih mjesta za stranačke kadrove.“ Al Jazeera Balkans

• Matović, (или аутора “Reforma javne uprave u BiH – prioriteti i izazovi”), Uprava, Факултет Управа, Универзитет у Сарајеву. journal.fu.unsa.ba

• IMF. „Bosnia and Herzegovina: Governance and Anti-corruption Assessment.“ (извјештај). IMF eLibrary

• Савјет Европе / ОЕЦД. „Bosnia and Herzegovina Handbook on Open Local Government and Public Ethics.“ Council of Europe

• Савјет Европе. „Handbook Bosnia and Herzegovina: Nepotism, Clientelism and Patronage in the Public Sector.“ Council of Europe