Paradoksi ljudskih prava II dio

Kostas Duzinas: LJUDSKA PRAVA I IMPERIJA (6)


Postoji li unutrašnja povezanost između ljudskih prava i ratova novijeg datuma vođenih u njihovo ime? Da li su ljudska prava prepreka dominaciji i tlačenju ili su sredstva za ideološko zataškavanje nastajuće imperije? U istraživanju normativnih karakteristika, političke filozofije i metafizičkih temelja našeg doba, knjiga Ljudska prava i imperija bavi se paradoksom savremenog humanitarizma koji je napustio politiku radi savladavanja zla. Knjigu je objavio Službeni glasnik.


Normativni izvori ne mogu se više naći u božanskoj sveprisutnosti, racionalnoj sistematičnosti, prirodnom ili društvenom integritetu, već u interesima, pregovorima i kompromisima između država. Prava su sve manje stvar razmatranja i metoda filozofa morala i prava, a sve više prioritetna stvar političara. Pokušaj da se ljudska prava izlože na racionalno ili moralno koherentan način osuđen je na neuspeh zbog neujednačenosti praksi koje upotrebljavaju taj termin i zbog toga što čak ni institucionalni i doktrinarni tekstovi ne mogu biti racionalno sistematizovani. Stavljajući sebi u zadatak da otkloni neizbežne dvosmislenosti, kontradikcije i konflikte, liberalna jurisprudencija se često pokazuje kao ex post facto racionalizacija onoga što je odlučila vlast.


4. Ljudska prava su ideologija sa moralnim nabojem. Za njih se pretpostavlja da su iznad politike, neutralni, racionalni, prirodni diskurs, praksa i moralni adut kojim se konflikti okončavaju.. Posle kraja ideologija, univerzalno pozivanje na moralna prava učinilo je od njih alternativu različitim ideološkim izmima ili fasadu za njih. Taj termin se upotrebljava kao sinonim za liberalizam, tržišni kapitalizam, individualizam. Sovjeti su razvili socijalističku koncepciju ljudskih prava, a mnogi pokreti za dekolonizaciju i nacionalnu nezavisnost prihvatili su ljudska prava kao manje agresivan opis svojih ciljeva i težnji. Ovakvom upotrebom ljudska prava su izgubila pravni status i postala prečica (sredstvo za brzo ostvarenje) ka široj ideologiji (idolatriji, kako to ističe Ignjatijev). Ona su moralni način za vođenje politike, ali i ideal za organizovanje društvenih odnosa. Preciznije rečeno, ona postaju zvanična ideologija novog svetskog poretka nakon 1989, o kojem će se raspravljati u drugom delu ove knjige. Svi savremeni ratovi vođeni su potpuno ili delimično u ime ljudskih prava, demokratije i slobode. Ljudska prava su postala deo političke filozofije i sociologije.


5. U zapadnim postmodernim društvima, iskaz „Ja imam pravo na X“ upotrebljava se kao nešto što je podudarno sa izrazima „Ja želim ili hoću X“ ili „X treba da se da meni“..Ta jezička proizvoljnost slabi vezu između ljudskih prava i značajnih ljudskih dobara i potkopava njihovu poziciju centralnih principa političke i pravne organizacije. Navedeno ukazuje na to da javno priznanje i zadovoljenje individualne želje postaje dominantan način za subjektivnu, ekonomsku i ideološku organizaciju kasnih kapitalističkih društava (drugo poglavlje). Proučavanje prava se u tom pogledu okreće dijalektici, psihologiji, psihoanalizi i semiotici.


6. Ljudska prava su glavna strategija za pružanje otpora diktatima vlasti i izražavanje neslaganja sa netolerancijom javnog mnjenja. Cilj prirodnog zakona, prirodnih i ljudskih prava bio je, u početku, odupiranje privatnoj dominaciji i eksploataciji. Izum prirodnog zakona i prirodnih prava bio je posledica pobune filozofa i poeta protiv smrtonosne težine običaja i iracionalnog nametanja autoriteta. Francuska deklaracija o pravima čoveka i građanina bila je delo revolucionarnih delegata i predstavljala je paradoksalni manifest revolucije. Ona je poistovećivala državu sa nacijom, pružajući snažnu osnovu za nacionalizam, iako je slavila kosmopolitizam. Takođe, proglašavala je viši status prirodnih prava, iako je istovremeno najavljivala eru svemoćnog suverena, slavila je univerzalizam čovečanstva i istovremeno uzdizala interese buržoazije. Ipak, kao što je istakao jedan socijalistički lider, postoji šansa da „istorija preokrene ovaj buržoaski arsenal oružja protiv osvajača.“. Takav slučaj karakterisao je velike revolucije XVIII veka, period posle Drugog svetskog rata kada je moto deklaracija bio nikad više, u masovnim pobunama protiv fašističke i komunističke vladavine krajem XX veka i svaki put kada su potlačeni, eksploatisani i siromašni prizivali ove deklaracije u svojim borbama.

Sloboda kao otpor slobodi izbora

Ljudska prava deo su duge i časne tradicije disidentstva, otpora i pobune protiv moćnih tlačitelja i nepravednih zakona. „Prirodna prava pozivala su se na istinu prirode protiv zdravog razuma i značaj argumenta i dijalektike nasuprot banalnosti i represivnim implikacijama prihvaćenog mnjenja.“


Kostas Duzinas: LJUDSKA PRAVA I IMPERIJA (7)


Postoji li unutrašnja povezanost između ljudskih prava i ratova novijeg datuma vođenih u njihovo ime? Da li su ljudska prava prepreka dominaciji i tlačenju ili su sredstva za ideološko zataškavanje nastajuće imperije? U istraživanju normativnih karakteristika, političke filozofije i metafizičkih temelja našeg doba, knjiga Ljudska prava i imperija bavi se paradoksom savremenog humanitarizma koji je napustio politiku radi savladavanja zla. Knjigu je objavio Službeni glasnik i Albatros plus.


Prirodna prava i njegovi izdanci stupaju na istorijsku scenu neposredno ili posredno, prerušeni u religioznu dužnost, legalna prava ili političku ideologiju, uvek kada se narod bori za to „da se sruše društveni odnosi u kojima je čovek poniženo, porobljeno, napušteno i prezreno biće“.


Svako pravno delovanje, svako rearanžiranje društvene hijerarhije, otvara istovremeno novi horizont koji, ukoliko se okameni, postaje i sam spoljašnje ograničenje koje se mora ponovo prevladati. U uređenom svetu, u kojem postoji mala margina za akciju izvan parametara globalnog kapitalizma i autoritarne države i državnog poretka, sloboda se mora redefinisati kao otpor slobodi izbora, vlasti koja hoće da oblikuje naš život, zvaničnoj listi prava moralnih eksperata i katalogu potrošačkih dobara koji odobravaju tehnokrate i tvorci politike (poglavlje 5). Radikalni potencijal prava, otkriven i skriven u ljudskim pravima, ostaje otvoren prema ideji raznovrsnih pozicija i tradicija, u kojoj se, umesto na zakonsko promovisanje mirne poslušnosti, težište stavlja na nedeterminisanost i otvorenost sopstva i društva, čije se granice uvek osporavaju i koje se nikad ne podudaraju sa kristalizacijama vlasti i legalnog prava. U tom smislu, sloboda može biti povećana potencijalom prava da proširi granice socijalnog, da proširi i redefiniše sopstvo i grupni identitet. Ljudska prava okružuju princip determinacije i homogenizacije, koji promovišu vojni humanitarci i njegov radikalni opozit. Kao obnavljanje starih tradicija, delimično institucionalizovana praksa i anticipacija budućnosti, ljudska prava imaju neki formalni autoritet, ali nisu samo produkt zakonodavstva, ona postavljaju granice sili, pozitivitetu prava i ozakonjenim pravima koja su uzurpirali oni od kojih su ta prava trebalo da štite građane. Ljudska prava finkcionišu u jazu između idealne prirode i zakona ili između postojećeg i njegove transcendencije.


Mnoštvo ljudi, tekstova i institucija, raznovrsnost praksi, borbi i događaja obuhvaćenih tim terminom znači da se ne može razviti nikakva opšta teorija ljudskih prava. Jedini odgovor na pitanje „šta su ljudska prava“ ili „kakva prava Amerikanci i Iračani imaju“ jeste da se razmotre specifični primeri tretmana ljudi na određenim područjima i vremenima. Umesto da raspravljamo o tome da li sloboda izražavanja postoji generalno i apstraktno u SAD, Velikoj Britaniji ili Iraku, treba da postavljamo specifična pitanja. Da li su komunisti i drugi levičari mogli izražavati i promovisati svoja ideološka stanovišta u Njujorku 1953. godine? Da li je demonstrantima protiv rata u Iraku dopušteno da svoje akcije izvode širom Velike Britanije 2003. godine? Da li su njima dati odgovarajuća informacija i medijski prostor da odbace tvrdnje vlade? Imaju li Iračani pravo na životni prostor u Bagdadu 2006. godine? Da bismo odgovorili na navedena specifična pitanja, moramo istražiti međunarodne, državne i lokalne zakone u pravo vreme; sudske i administrativne prakse; javno mnjenje, medijske stavove, pritiske na radnim mestima i slično. Važnije od svake pravne, doktrinarne ili jurisprudencijske analize, međutim, jeste iskustvo ljudi na terenu, u Njujorku, Londonu i Bagdadu. Ljudska prava se štite ili narušavaju na lokalnom nivou: kod kuće, na ulici, u školi, na radnom mestu i zatvoru, u vladinim uredima i lokalnim medijima. Za osobu koja se suočila sa vrhom policajčeve čizme ili prima otkaz od multinacionalne korporacije, ugovori o ljudskim pravima, konvencije, komisije i izveštaji nemaju nikakav značaj. Dah samozadovoljne beznačajnosti stalna je karakteristika konferencija o ljudskim pravima.



Nastavlja se

Vještine pregovaranja u kriznim situacijama

UVOD

Vještina pregovaranja predstavlja jedan od važnih uslova za uspješno ostvarenje poslovnih ciljeva. Ako znamo pregovarati moći ćemo ostvariti svoje ciljeve, jer ćemo ih znati predočiti tako da budu prihvatljivi za one s kojima pregovaramo. Pregovaranje je proces donošenja odluka putem kojeg, npr. kupci i prodavači rješavaju konfliktna područja i/ili dolaze do sporazuma. To je trgovanje ustupcima kako bi se postigao podjednako prihvatljiv zaključak.

Pregovaranje predstavlja proces traženja sporazuma koji se temelji na obostranom interesu.Umjesto strategije "dobijam/gubiš" (win-lose situacija), kojom se nastoji "potući" protivnika i dovesti ga u podređeni položaj, pregovaranje bi se trebalo temeljiti na strategiji "dobijam/dobijaš" (win-win situacija) gdje oba partnera traže obostrano prihvatljivo rješenje.

Ono što je kod pregovaranja važno jest da se ni jedna strana ne osjeća gubitnikom i se poslovanje može nastaviti na obostrano zadovoljstvo. To je jedini mogući način razvijanja dugoročnog partnerskog odnosa koji za cilj ima postizanje sporazuma kao konačnog cilja pregovaranja, a do nje dolazi ukoliko su pri tome obje strane postigle nešto korisno. U navedenoj se fazi definišu svi uslovi sporazuma i buduće aktivnosti, što rezultira ostvarivanjem ugovora na obostrano zadovoljstvo.(1)

PREGOVARANJE KAO POSLOVNI PROCES

Pregovaranje u poslovnim organizacijama (2) najčešće nije predvidiv i relativno rijetko prisutan događaj kojim nastojimo ostvariti neke posebne poslovne ili njima usko povezane organizacijske interese, to postaje core pitanje svake poslovne organizacije koja brižljivo upravlja promjenama u svojoj okolini i želi unapređivati cjelokupne organizacijske performanse. Ali, pregovaranje kao posebna vještina ne može se više prepuštati ili delegirati nekolicini spretnih i iskusnih profesionalaca, kako se to uglavnom ranije činilo. Sposobnost pregovaranja i razvoj pregovaračkih vještina postaje opšta vrijednost koja je potrebna svakoj poslovnoj organizaciji koja brine o svom trenutnom položaju i položaju u budućnosti, dakle, elementi pregovaranja postaju integrativni dio poslovne misije (3) svake organizacije.

Sve veći i značajniji strateški naglasci koji se stavljaju na upravljanje odnosima s dobavljačima, integrirani pristup prodaji tvrtkinih proizvoda i usluga, povećano oslanjanje na eksterni rast preko akvizicija i strateških saveza (4), učinilo je pregovaranje daleko složenijim, dinamičnijim i s više direktnog utjecaja na ostvarenje ukupnog poslovnog uspjeha. Sve te promjene i izazovi nude priliku za stvaranje nove organizacijske sposobnosti preduzeća, organizacije ili poslovnog tima. Pri tome treba uzeti u obzir da su individualni elementi pregovaranja najvjerovatnije poznati već od prije. Važna novina sadržana je u strateškom i sistemskom pristupu procesima pregovaranja. (5)

Takav pristup, osim vremenu provedenom za pregovaračkim stolom, još veću pažnju usmjerava na fazu pripreme i planiranja pregovora i fazu njihove revizije.(6) Faza pripreme i planiranja predstavlja najvažniju fazu pregovaračkog procesa. U sklopu pripreme postupka pregovaranja potrebno je utvrditi ciljeve pregovaranja. Prilikom planiranju ciljeva i pregovaračkih mogućnosti potrebno je postaviti pitanja, kao što su:“ Jesu li pregovori značajniji nama ili njima?“ „Postoji li alternativan izvor?“ i sl. Pregovarač tokom pripreme mora odrediti ciljanu poziciju ( ono što poslovna organizacija tokom pregovora želi ostvariti), minimalnu poziciju (minimalno prihvatljiv nivo), i otvarajuću ili inicijalnu poziciju (da bi se omogućili ustupci polazni prijedlog mora biti veći od ciljane pozicije). Na taj se način uz pomoć različitih tehnika i alata nastoji postići maksimalno moguća dodatna vrijednost svake od aktivnosti.

Prilikom uspostavljanja strateškog pristupa pregovaranju u preduzeću korisno je voditi se smjernicama Jeffa Weissa sabranima u harvardskoj kolekciji naučnih i stručnih radova o principijelnom pregovaranju. To je naravno pristup pregovaranju koji najuspješnije podržava izgradnju odnosa i prihvatljiv je za najveći broj životnih i poslovnih situacija. Proces transformacije pregovaranja kao povremeno korištene vještine u posebnu poslovnu sposobnost autor prikazuje i promatra temeljem pet sekvencijalnih i međuzavisnih faza: (7)

Prva faza odnosi na uspostavljanje i održavanje unutarnje harmonizacije postupaka i podržavajućih procesa. Nekoliko jednostavnih prije utvrđenih i navedenih koraka i smjernica štite pregovaračke timove od nejasnih i zbunjujućih poruka.

Primjer, za svako prodajno pregovaranje identifikuju se ključne odluke koje moraju odobriti ili čak same donijeti viši nivoi menadžmenta. Takođe mora biti objašnjeno i svima jasno predočeno koji menadžeri su ovlašteni za koju vrstu odluka i u kojoj mjeri. Jednako se tako utvrđuje i proces na temelju kojega se donose ključne odluke.

Druga faza sastoji se od davanja upustava i nedvosmislenih smjernica. Nije dovoljno instruisati pregovarački tim o tome što je minimalni prihvatljivi ishod koji treba postići u pregovorima. Pregovarači trebaju preciznije smjernice i rigoroznije mjerila uspješnosti. Postizanje najniže cijene pri kupovini, a na štetu drugih važnih poslovnih kriterija svakako neće doprinijeti ukupnom poslovnom uspjehu ili jačanju odnosa s poslovnim partnerima. Menadžeri moraju zato objasniti pregovaračkom timu ključne interese koji se moraju

ostvariti, kriterije na temelju kojih pregovarači trebaju vrednovati moguća rješenja, ''prekidače'' ili signalna stanja kada treba izaći iz pregovora, najbolje alternative pretpostavljenom sporazumu. Jednako je  važno naglasiti ciljeve vezane uz radne odnose kojima treba težiti za vrijeme pregovora.

Treća faza su konkretne pripreme. Umjesto da pregovarače prepuste same sebi odnosno da sami moraju pronaći put za svaku od predstojećih situacija, mnoge napredne kompanije usvojile su standardne metode i sredstva za pripremu pregovarača. Takvu pripremu moguće je temeljiti na upotrebi savremenih softverskih i hardverskih rješenja, intraneta, vlastitih baza podataka i drugih alata koji sadrže kompletne materijale i obrasce za organizaciju timova, analitička sredstva za bolje razumijevanje druge strane i procjenu njezina pregovaračkog konteksta, sredstva planiranja za generisanje kreativnih rješenja i izbora između različitih opcija. U ovakve pripreme mogu se ubrojiti i prethodni sastanci te zajednički boravci ili okupljanja članova tima i drugih uticajnih osoba sa svrhom utvrđivanja osnovnih pravila procesa i definisanja odluka o upravljanju predvidivim elementima pregovaračkog procesa.

Četvrta faza je pregovaranje. Čak i na mjestu događaja, kad strane već sjednu za pregovarački stol, moguće je poboljšati način vođenja pregovora. Pregovarači mogu uvijek imati uz sebe različite vodiče koji objašnjavaju standardne uslove ugovora i savjetuju kada je u redu od njih odstupiti. Moguće je razviti i vlastite priručnike u kojima je sabrana akumulirana mudrost iskusnih pregovarača o tome kako pregovarati s različitim tipovima klijenata i kako se ponašati u određenim, često i neugodnim okolnostima.

Peta faza odnosi se na reviziju odnosno propitivanje upravo okončanih pregovora i učenje na temelju dobivenih saznanja. Za te svrhe mogu se razviti standardni obrasci u koje se upisuju lekcije o tome što je i na koji način dovelo do efikasnog pregovaranja ili što ga je ugrožavalo. Mogu se takođe unositi i bilješke o tome kako se ponašala druga strana. Takvi pregledi unose se u alate i baze podataka kojima se koriste radna grupa i ostale grupe ili timovi u organizaciji pripremanja za buduće pregovore.

Spomenutih pet faza obuhvata sva tri elementa efikasnog pregovaranja koje su prepoznali i istakli u svojim radovima i autori Mattock i Ehrenbor.

Nastaviće se...

1 Mihić, M., Upravljanje osobnom prodajom, Ekonomski fakultet Split, Split, 2008., str. 286.
2 Vidi Robbinson S.P., Bitni elementi organizacijskog ponašanja, NSB;Mate d.o.o., 1992., str. 2
3 Buble, M. i suradnici, Strateški menadžment, Sinergija d.o.o., Zagreb, 2005., str. 92
4 Buble, M. i suradnici, Strateški menadžment, Sinergija d.o.o., Zagreb, 2005., str. 119., (strateški savezi
ujedinjuju snage zbog zajedničkih ciljeva, ne gubeći stratešku neovisnost i ne napuštajući svoje posebne
poslovne interese.
5 Fox, R.: Poslovna komunikacija, Hrvatska sveučilišna naklada, Zagreb, 2001., str.112.
6 Mihić, M., Upravljanje osobnom prodajom, Ekonomski fakultet Split, Split, 2008., str. 285.
7 Fox, R.: Poslovna komunikacija, Hrvatska sveučilišna naklada, Zagreb, 2001., str.112.-113.

Manipulacije u savremenom društvu

Manipulacije u modernom društvu

O manipulaciji, manipulantima i manipulisanima, načinima „upravljanja“ drugima, kao i o ljubavnoj manipulaciji i emotivnoj uceni... Manipulacija je veoma izražena u modernom društvu. Psiholozi ističu da sve što kažemo ili učinimo, svesno ili nesvesno, na neki način utiče na druge. Međutim, do određene granice tu ne mora da bude ničeg negativnog. Problem nastaje tek kada se želje pretvore u potrebu da se kontroliše i upravlja drugima, da se svi konci drže u rukama, da se impresionira neko na štetu ili račun nekog drugog. Pri tom se često ne preza ni od čega, koriste se razna manipulativna sredstva, ne bi li se ostvario cilj... igra se na kartu poverenja, pohvala, komplimenata, ucene, emocija, izazivanja krivice... I najčešće je ovu igru teško prekinuti! Nešto više o manipulaciji, manipulantima i manipulisanima, načinima „upravljanja“ drugima, kao i o ljubavnoj manipulaciji i emotivnoj uceni... govori psihoterapeut Danijela Živančević. - Manipulacija, koja vodi poreklo od latinske reči “manus“ – ruka - što znači rukovati, ima za cilj da izazove neku emocionalnu reakciju kod osobe i da ona u skladu sa tim uradi nešto što koristi manipulatoru. Najčešće manipulator želi da navede sagovornika da oseća krivicu, a to je veoma moćno manipulativno sredstvo zato što je priroda tog osećanja takva da motiviše osobu na pokajanje zbog nečeg što je uradila, a što manipulator pokušava da predstavi kao pogrešno. Manipulacija, međutim, retko kada je efikasna kod ljudi koji imaju dovoljan nivo autonomije ličnosti, sude sami o svojim postupcima i ne dozvoljavaju tako lako da tuđa merila budu i njihova. Dakle, zrele ličnosti koje imaju visok nivo autonomije, samopouzdanja i samoodgovornosti veoma je teško manipulisati, i obrnuto. Različita su sredstva pomoću kojih manipulatori dobijaju ono što žele. Koji su najčešći oblici manipulacije, odnosno na koje je sve načine moguće upravljati drugima? - Pažljivom analizom možemo reći da gde god ima komunikacije ima i manipulacije, samo je pitanje stepena njene izraženosti. Pa tako u političkim sistemima i propagandi apsolutno je zastupljena, a u iskrenim i bliskim odnosima ima manji uticaj. Načini na koje se upravlja drugima mogu biti beskrajni, ipak najčešći oblici manipulacije su izazivanje osećanja krivice, poigravanje sa osećanjem lične vrednosti pojedinca, manipulisanje osećanjem prihvatanja i odbacivanja, zatim pretnja i zastrašivanje i razne uvrede ličnosti sa etiketiranjem ... Ko su manipulatori i koji su njihovi najčešći motivi za ovakvo ponašanje? - Mislim da svi mi ponekad koristimo manipulaciju, ali se razlikujemo po tome u kojoj meri je ona prisutna u našim odnosima. Imamo ljude koji je povremeno koriste da bi došli do svojih ciljeva, i one koji to rade uvek. To su uglavnom oni koje možemo nazvati “šarmantni manipulatori”, odnosno osobe koje su tokom odrastanja razvile strategiju ponašanja koja ima za cilj da dominiraju u odnosu, da njihove želje uvek budu zadovoljene, jednom rečju da budu u superiornom položaju u odnosu na druge. Inače, potreba za superiornošću gradi se u procesu vaspitanja, a najčešća su dva potpuno suprotna vaspitna stila koja potkrepljuju superioran stav - preterano udovoljavanje i zlostavljanje. Kod preteranog udovoljavanja dete sistematski dobija poruku „ti si najvažniji i zato je sve tebi podređeno, ti si nam sve i mi ti se divimo”. U skladu sa svojom prvobitnom društvenom sredinom dete razvija strategiju da takva pravila u kojem je ono centar nastave da traju i izvan porodične sredine. Tako formiran čovek i sam koristi manipulaciju, nadajući se da će mu se na takav način i dalje drugi podređivati. Suprotan njemu je vaspitni stil koji može da izgradi veoma sličnu strukturu ličnosti, a u njemu dominira zlostavljanje i zanemarivanje. Ovakve osobe mogu da budu veoma uspešne u nekim poslovima, posebno politici i trgovini, ali najčešće veoma stradaju u bliskim odnosima u kojima manipulacija ne može dugo da traje, zato što manipulisane osobe uglavnom pate i na kraju napuštaju manipulatora. Svi smo manje više podložni manipulaciji, ali postoje osobe koje su vrlo često „lak plen“ za manipulatore. Šta je za njih karakteristično? - Manipulator je osoba koja „baca udicu“, a sagovornik je taj koji ima izbor da li da „zagrize“ ili ne. Dakle, manipulator nas ne manipuliše već poziva da budemo izmanipulisani. Neko se lakše „upeca“, a neko teže, a to zavisi od životnih uverenja, razumevanja sopstvenih emocija, nivoa samopouzdanja i komunikacijskih veština. Šta je to svesna, a šta nesvesna manipulacija? - Kod svesne manipulacije manipulator je svestan cilja koji želi da postigne i zato se pred drugima pretvara ili glumi upravo da bi što bolje ostvario svoj cilj i time iskoristio drugu osobu, a kod nesvesne manipulacije taj cilj je skriven i za samog manipulatora. Kada govorimo o nesvesnoj manipulaciji, prelazimo na područje psihološke igre. Na primer, mlada, atraktivna i lepa žena koja ima uspešnu karijeru i kao osoba se oseća uspešno i ispunjeno, ali je kao žena veoma nesigurna u svoju seksualnost. Ona jednim delom sebe želi da uđe u vezu u kojoj će moći da oslobodi svoju seksualnost i bude slobodna, a drugim delom sebe veruje da seks nije “ok”. Dakle, imamo unutrašnji konflikt „Želim seks“ – „Ne budi seksi“ koji se očituje u komunikaciji sa suprotnim polom, tako što ona flertuje i šalje neverbalnu poruku “slobodno mi priđi”, a kada muškarac priđe ona napravi obrt tako što uradi nešto što zna da će dovesti do odbijanja. Jedan od oblika manipulacije je i emotivna ucena. Šta je za nju specifično i kako je prepoznati? - Emotivna ucena se u transakcionoj analizi naziva reket osećanja. Termin reket originalno potiče iz sveta kriminala, gde kriminalac nudi “pomoć” tako što od nekog poslodavca traži novac, a on će mu zauzvrat čuvati radnju od osoba koje žele da mu zapale radnju. Psihološka poruka u ovoj komunikaciji glasi “Ako ne platiš, ja ću ti zapaliti radnju”. Znači da osoba dobija lažnu zaštitu, tako i reket osećanja pružaju osobi lažni osećaj zaštićenosti. Kada se reket osećanje koristi kao sredstvo manipulacije drugima, onda to može da izgleda na primer ovako - - devojka ili žena koja je naučila da kada je tužna i plače, dobija od muškaraca ono što želi. Dakle, nesvesno, ona je razvila tugu kao reket jer je naučila da tako može da natera muškarca da se ponaša onako kako ona želi. Dok, na primer, muškarac može da razvije ljutnju kao reket osećanje da bi izmanipulisao ženu da se ponaša onako kako on želi. I na kraju šta biste posavetovali osobe koje su podložne manipulaciji, kako da budu svoji i slobodni? - Kao prvi korak koji je važno da savladamo jeste sticanje ličnog uverenja da niko ne može manipulisati našim emocijama i postupcima ako mu to mi ne dozvolimo. Problem je u tome što mi često nismo svesni da to dozvoljavamo, čak nekada neverbalnom komunikacijom i provociramo druge da manipulišu sa nama. Zato, da bismo postali što efikasniji u zaustavljanju manipulacija prvi važan korak je da preispitamo naša uverenja koja smo izgradili u detinjstvu i tokom života, a koja nas sprečavaju da objektivno sagledamo sebe, svoju vrednost, prava, potencijale i samopouzdano reagujemo u odnosu sa manipulativnim sagovornikom. Drugi korak je rad na komunikacijskim veštinama, dakle uvežbavanje da što jasnije iznosite svoje želje i interese manipulativnom sagovorniku. LJUBAVNA MANIPULACIJA - Manipulacija u vezi može da bude sve ono što pokušavamo da dobijemo od partnera, a nismo otvoreno tražili, već koristimo neku vrstu prevare. To se može ticati svega u zajedničkom životu, novca, pomoći oko vaspitanja ili nekih kućnih obaveza, brige i nežnosti, seksa, pažnje... Napomenula bih da u bliskim vezama, gde imamo dve odrasle, fizički i mentalno zdrave osobe svaka učestala manipulacija negativno utiče na odnos. Iako može biti efikasna neko vreme, dugoročno posmatrano tu se uvek neko oseća prevarenim, a bliske veze su zasnovane na poverenju. Istraživanja su pokazala da žene često koriste manipulaciju, najčešće u kojim situacijama? - Mislim da neke žene pribegavaju manipulaciji u situacijama kada im je potrebna pažnja. Nekako im se čini da to ne mogu tako otvoreno da traže, što je velika greška, ili se plaše odbijanja pa koriste manipulaciju. Žene koje iz tog razloga manipulišu najčešće se opredeljuju za strategiju „ti si kriv“, i onda vređaju, zahtevaju, pridikuju. Ovaj način može biti uspešan neko vreme, ali dugoročno gledano je izuzetno štetan.

 Izvor DZ

Nastaviće se....

Paradoksi ljudskih prava

AUTOR: KOSTAS DUZINAS


Marta 1991, predsednik Džordž Buš stariji trijumfalno je obznanio da je „novi svetski poredak na vidiku... poredak u kojem će principi pravde i ferpleja zaštititi slabe od jakih, a sloboda i čovečnost udomiće se u odnosima među nacijama... Trajni mir mora biti naša misija“.

LJUDSKA PRAVA I IMPERIJA

Postoji li unutrašnja povezanost između ljudskih prava i ratova novijeg datuma vođenih u njihovo ime? Da li su ljudska prava prepreka dominaciji i tlačenju ili su sredstva za ideološko zataškavanje nastajuće imperije? U istraživanju normativnih karakteristika, političke filozofije i metafizičkih temelja našeg doba, knjiga Ljudska prava i imperija bavi se paradoksom savremenog humanitarizma koji je napustio politiku radi savladavanja zla. Knjigu je objavio Službeni glasnik.


Jedanaest godina kasnije, u Nacionalnoj bezbednosnoj strategiji predsednika Buša mlađeg, nada u trajni mir, u prigušenijem tonu, dovedena je u vezu sa neočekivanim ciljem:


„Novi smrtonosni izazovi dolaze od odmetničkih država i terorista. Priroda i motivacija novih neprijatelja... čine današnju bezbednosnu situaciju složenijom i opasnijom (nego što je bila tokom hladnog rata)... Nećemo oklevati da delujemo sami, anticipirajući opasnost unapred, ako bude neophodno, radi ostvarivanja našeg prava na samoodbranu.“


„Rat protiv terorizma“, izjavio je Buš, „biće dug; oni koji nisu sa nama, naši su neprijatelji“. Te reči, prožete zloslutnošću i milenarizmom, obeležile su fin de sicle. Da li će XXI vek ponoviti gadosti XX veka? Da li će posle Finis Austriae uslediti Finis Americae? Između obećanja večnog mira i pretnje neprekidnim ratom uobličava se novi poredak čije normativne granice ova knjiga naznačuje. U periodu između navedena dva stanovišta objavljeno je moje delo End of Human Rights (Kraj ljudskih prava), u kojem su poslednje dve rečenice napisane u leto 1999. bile unekoliko proročke:


„Kada apologeti pragmatizma proglašavaju kraj ideologije, istorije ili utopije, oni ne objavljuju trijumf ljudskih prava, naprotiv, oni najavljuju njihov kraj. Svoj kraj ljudskih prava doživljavaju onda kada izgube cilj.“


U vremenu kada je posthladnoratovski optimizam bio na vrhuncu ovakvo predviđanje izgledalo bi u najboljem slučaju kao nepromišljena drskost. Međutim, pišući dve godine kasnije, posle napada na Njujork i Vašington, Majkl Ignjatijev, borac za liberalna ljudska prava, izgleda da se slaže sa mnom i pita se „da li se era ljudskih prava završava“. Ignjatijev se plaši da će u suočavanju sa terorističkim napadima, bezbednost postati primarni interes vlada - tj. ljudi koji su na vlasi odrediće svoju bezbjednost ili bezbjednost svojih prijatelja i najbližih članova porodice kao primarni interes države što će za posledicu imati okončavanje ere ljudskih prava (izrečeno 1999-te).


Njegova zabrinutost svojstvena je određenom tipu liberala. Samouverene tvrdnje u poslednjoj deceniji XX veka o kraju istorije i trijumfu liberalnog kapitalizma zamenjene su, od 2001, strahom prožetim raspravama o sukobu civilizacija. Novo jus cosmopoliticum, uvedeno posle trijumfa Zapada, danas dovode u pitanje, pravdajući promenu stava teroristima, religioznim fanaticima, suicidnim bombašima i militantnim islamistima. Zapadne vlade odgovaraju uvođenjem drakonskih antiterorističkih mera, ograničavajući dalju imigraciju i proširujući nadzor sa određenih i sumnjivih grupa na sve veći deo stanovništva. Državne prakse, koje su doživele univerzalnu osudu i gotovo iščezle sa Zapada, ponovo postaju popularne. Tortura se ponovo vratila u zapadne logore i zatvore, među kojima su najčuveniji Gvantanamo Bej i Abu Graib. Ali, tortura se i izvozila, jer su avioni za predaju odvodili sumnijive u tajne logore u zemljama u kojima se tortura može primenjivati bez ograničenja. Priznanja i dokazi prikupljeni torturom potom su se upotrebljavali protiv drugih, iako se to kosi sa principom legaliteta prema kojem informacije dobijene primenom nasilja nemaju nikakvu dokaznu vrednost, te su moralno i legalno neprihvatljive.


Posle Drugog svetskog rata na Zapadu je stvoren konsenzus oko toga da izvesne činove – među kojima je tortura na prvom mestu – liberalno-demokratska društva ne smeju tolerisati i njihove vlade im ne mogu pribegavati. U tom smislu, tortura je bila proglašena neprihvatljivom i smatrana je delom varvarske i davne prošlosti. Tortura se, tvrdilo se, događa negde drugde, u egzotičnim i opasnim područjima, u diktaturama i totalitarnim režimima. Međutim, pomenuti konsenzus se danas raspada. Tortura je postala popularna tema na konferencijama o praktičnoj etici i bomba kucavica koja služi za zabavu tokom prijema i ručkova.


Ono što posebno uznemirava jeste način na koji su advokati, kao što je Alan Deršovic, i liberalni komentatori, uključujući i borce za ljudska prava, spremni da raspravljaju o moralnosti i legitimnosti torture i da razrađuju detaljne planove o načinu njene legalizacije.Tako je Ignjatijev zainteresovan za stepenovanje torture kao dela strategije manjeg zla: „dopustiva prinuda uključuje oblike lišavanja sna... pored formi dezinformisanja i dezorijentisanja (poput držanja zatvorenika u kapuljačama) koje bi dovodile do stresa.“

Brus Akerman se suprotstavlja torturi, ali podržava preventivno zatvaranje sumnjivih i uvođenje „ustava za vanredne situacije“ na ograničeni period.1 Istorija građanskih sloboda u Velikoj Britaniji i Severnoj Irskoj uči nas da iako se vlade suzdržavaju od uvođenja stvarnih ili imaginarnih vanrednih situacija za proširenje ovlašćenja, one se opiru njihovom smanjivanju kada ta percipirana opasnost prođe. Kao što ističe lord Hofman, istražujući legalnost zatvaranja ljudi osumnjičenih za terorizam bez prethodne istrage, „stvarna pretnja životu nacije ne dolazi od terorizma, već od ovakvih zakona.“


Završetak proteklog veka protekao je u uzbudljivim raspravama o globalizaciji, podvrgavanju države strogim pravnim i moralnim normama na način koji vodi njenom odumiranju i njenoj zameni međunarodnim institucijama i kosmopolitskim zakonima. Odnedavno, međutim, država doživljava značajnu renesansu. Salus populi, vrhovna dužnost države, koja je bila zaboravljena u suočavanju sa ekonomskom globalizacijom i bučno najavljivanom pacifikacijom sveta, ponovo je ušla u politički rečnik. Neočekivano, naša civilizacija i način života nalaze se u smrtnoj opasnosti. Ekstremne pretnje zahtevaju ekstremne mere, nešto što je zapadna pravna kultura naučila posle Rima. Pravo i njegovi principi moraju se suspendovati kako bismo se zaštitili od pogubne pretnje. Liberalni političari i autori shvataju, pomalo zbunjeno, da bezbednost nadilazi ljudska prava. Akademski teoretičari vraćaju se mračnim razmišljanjima Karla Šmita i Đorđa Agambena, njegovog savremenog sledbenika. Optimističko doba nade u globalizaciju preokrenulo se u mračnu eru straha. Vanredno stanje, suspenzija pravnih principa, čak razbijanje čitavog britanskog pravnog arsenala ljudskih prava opozivanjem Akta o ljudskim pravima, nalazi se na dnevnom redu. Kao i uvek, građanske slobode predstavljaju prvu žrtvu vladinih strahova i javne anksioznosti.


Naša predviđanja o ukidanju ljudskih prava izgleda da se pokazuju kao tačna. Ovo je postal vreme u kojem je neophodno da dobri ljudi brane prava od vlada koje, sklone širenju straha i iskorišćavanju tuđeg straha, napadaju ta prava, čak i od liberala poput Ignjatijeva koji su, zavedeni vlašću i njenom moći, spremni da se otarase tereta ključnog principa liberalizma. Ipak, da li nedavna suspenzija određenih građanskih sloboda znači radikalno napuštanje pravnog i političkog poretka izgrađivanog posle 1989? Da li je 11. septembar vododelnica u stvaranju novog svetskog poretka? Da li Buš oseća da postoji tolika radikalna provalija između njega i njegovog oca? Moglo bi se dokazati da su se značajne politike, strategije i planovi, postavljeni pre napada 2001, nastavili, čak intenzivirali posle tih napada. Avganistan i Irak napadnuti su delimično i zbog odbrambene strategije usmerene na sprečavanje opasnosti, ali su se ti napadi opravdavali i kao sredstva za promenu režima, kao pravedni ratovi za oslobađanje Avganistanaca i Iračana od njihovih gospodara rata i diktatora. Oni predstavljaju tamniju verziju kosovskog duha u kojem je Zapad ispoljio novu spremnost da širi ljudska prava i demokratiju širom sveta. Neuspesi i ljudska beda izazvani tim ratovima i okupacijama mogu se odlično dokumentovati. U knjizi Kraj ljudskih prava predvideo sam da će ekstravagantno samohvalisanje povodom rađanja novog humanitarnog doba biti praćeno neizrecivim patnjama. Pobede u ime slobode i demokratije u Avganistanu i Iraku to su potvrdile, a ugušile su se u brodolomu ljudskih prava za lokalno stanovništvo.


Značajno je, međutim, da se teze iznete u prethodnoj knjizi razviju u novoj klimi, ukoliko uopšte ima mnogo novog od onda. Postoji li unutrašnja povezanost između diskursa i prakse ljudskih prava, s jedne strane, i naših skorašnjih razornih ratova vođenih delimično u njihovo ime?


Da li su ljudska prava delotvorno odbrambeno sredstvo protiv dominacije i ugnjetavanja ili su samo ideološko oruđe za zataškavanje nastajuće imperije? Da bismo odgovorili na pomenuta pitanja, neophodno je osvrnuti se na tradiciju ljudskih prava koja se razvijala i praktikovala na Zapadu tokom poslednja tri veka. Ljudska prava imaju institucionalni i subjektivni aspekt. Kao institucionalni entiteti, ona pripadaju ustavima, zakonima, sudovima, međunarodnim organizacijama, raspravama i konvencijama. Ali, najvažnija funkcija prava jeste da konstruiše individualnu osobu kao subjekta (prava). Prava su sredstva i strategije za određivanje značenja i ovlašćenja čovečanstva. Čovek i njegovi derivati, humanizam i humanitarizam, u krajnjoj liniji povezani su sa pravima. Mi stičemo identitet u neprekidnoj borbi za priznanje, u kojoj su prava predmet pregovora. Zakon i prava predstavljaju osnovni cilj projekta postajanja subjektom u procesu recipročnog priznavanja nas samih i (ne)priznavanja drugih.


U prvom delu knjige dovode se u vezu subjektivni i institucionalni aspekti ljudskih prava. Najveće dostignuće prava je ontološko: prava doprinose stvaranju ljudskog identiteta. Ova funkcija prethodi i determiniše funkciju zaštite od javne (kasnije i privatne) moći koju prava imaju; ona prati i određuje svaku promenu u njihovoj formi, sadržaju i širini. Prava stiču ideološku i pravnu preeminentnost upravo zbog svoje centralne uloge u sticanju subjektiviteta i identiteta. Ta uloga postala je dominantna u zapadnim postmodernim društvima, gde ljudska prava postaju formalni izraz nezadovoljive i neograničene želje. Humanitarizam, savremena verzija humanizma, daje izraz toj ulozi. Sa stanovišta pravnog humanizma, čovečanstvo ima rigidnu i statičnu suštinu. Vojni humanizam ima za cilj da se širi po svetu. Humanitarne kampanje na Zapadu, s druge strane, stavljaju zapadnog čoveka u ulogu spasioca koji spašava žrtve iz trećeg sveta od njihovih zlih zemljaka. Institucionalna važnost ljudskih prava i propratni problemi u vezi sa njima proističu iz ove uloge. Kada ljudska prava postanu sredstvo i objekt politike, ona se moralizuje, tačnije, umanjuje se njena sposobnost da posreduje u konfliktu. Postpolitička zapadna društva napustila su – ali ne i pacifikovala – antagonizam radi savladavanja zla. Ljudi se dele na vladare, one kojima se vlada, i isključene, a ljudska prava nas izveštavaju o toj hijerarhiji i podupiru je. Prava omogućavaju odbranu od vlasti i moći, ali ona, isto tako, atakuju na život i regulišu delove tela, čime postaju glavna sredstva za biopolitičke operacije vlasti. Osnovni cilj prvog dela knjige jeste da objasni paradoksalne načine na koje idealna, transcedentna pozicija prirodnog zakona, prirodnih i ljudskih prava biva preokrenuta utoliko što pomenuti zakon i prava postaju sredstva javne vlasti i individualne želje.


U članku objavljenom 2003. Džon Mors optužio je ovog autora da je „odbojan prema demokratskoj i na pravdi zasnovanoj orijentaciji u pogledu ljudskih prava“ i da nastoji da „odbrani ljudska prava od njihovih prijatelja“ Za razliku od Jirgena Habermasa, kojeg Mors pretpostavlja meni, ja nisam neko ko sa poštovanjem i optimizmom gleda na ljudska prava. S druge strane, Stjuart Mota i Tanos Zartaludis zaključili su brižljivo čitanje Kraja ljudskih prava kritikom drugačijeg predznaka. Ta knjiga se suviše pozitivno odnosi prema pravima. Buduće radikalne politike „nadići će horizont ljudskih prava“ zato što njihov jezik dovodi u pitanje razliku i drugost, tako da ne može voditi emancipaciji.


Nastavlja se

Kombinovanje prava i moralnosti

Standardni retorički gest u situacijama sličnim pomenutoj jeste da kritikovani, pošto je napadnut i zdesna i sleva, uspostavi ispravan balans. Međutim, ja ne mogu da se priklonim takvom načinu odbrane: pre svega zato što se ne osećam udobno na sredini puta, na mestu sa kojeg ljudi beže, ali još važnije, zato što ne mogu tvrditi da sam mudri umerenjak, posrednik ili sintetičar, jer su obe vrste kritika delimično u pravu.


Kostas Duzinas: LJUDSKA PRAVA I IMPERIJA(4)

Apologeti očekuju od ljudskih prava više nego što je to realno i zanemaruju njihove sporedne učinke. Međutim, nije moguće otarasiti se ljudskih prava kao što to prijateljski kritičar preporučuje. Citiraću ključni stav iz svoje navedene knjige: „ljudska prava mogu da ponude jedino paradokse“. Paradoksalnost, aporetičnost i kontradiktornost nisu tek periferna svojstva koja čekaju da ih teoretičari isprave: paradoks je objedinjujući princip ljudskih prava iz više razloga.

Mnoge nedoumice u vezi sa ljudskim pravima proističu iz semiotičke i semantičke otvorenosti toga termina. Ljudsko u pravima jeste fluktuirajući označitelj, ljudska prava su tanki, neodređeni pojam. Taj termin ima široku primenu i doseg, njegova semantička vrednost i referentno polje obuhvataju višestruke, raznovrsne i čak oprečne prakse i diskurse.

U terminima dosega, ljudska prava označavaju, između ostalog, raznovrsnu grupu ustavnih, pravnih, sudskih, akademskih i popularnih tekstova i komentara; pravne, političke i kulturne institucije i prakse na domaćem, regionalnom i međunarodnom nivou, koje upotrebljavaju ljudska prava kao svoj organizacioni princip; vladine i nevladine agencije koje se bave ljudskim pravima; osoblje koje radi u tim institucijama; raznovrsne kampanje, grupe i organizacije na različitim nivoima; ljude uključene u njih; različite situacije, događaje i ljude koji koriste taj termin da bi opisali ili vrednovali te situacije. Iako upotreba toga termina u svim tim tekstovima i kontekstima nije netačna, ne postoji nikakva teorija, doktrina ili empirijska deskripcija koja bi mogla obuhvatiti sve te upotrebe i dati tačnu definiciju toga polja. Ukratko rečeno, ne postoji jedno jedino polje aktivnosti pod nazivom ljudska prava niti može postojati jedinstvena teorija koja bi ga mogla opisati.

Konceptualni i semantički smisao tog termina jednako je širok. Dopustite da navedem neke od njegovoh raširenih i često kontradiktornih upotreba.

1. Ljudska prava su složen pojam. Kao prava, ljudska prava su pravna kategorija. Prava su tvorevina ranih pravnih sistema i ona čine osnovni građevinski blok zgrade zapadnog prava. Shvaćeno u širem smislu, legalna prava su relaciona. Ona uključuju ovlašćenje pojedinca, na primer, u slučaju svojinskog prava: a) njegov nosilac može ga realizovati pomoću odgovarajuće akcije jednog ili više nosilaca dužnosti koji moraju ili delati ili se suzdržati od činjenja na izvesne načine specifikovane u pravu (svojinsko pravo stvara približno univerzalnu dužnost ljudi da se ne mešaju u svojinu drugih), i b) ono se legalno primenjuje protiv nosilaca dužnosti ukoliko ne ispunjavaju svoje obaveze. Ljudska prava kao pravne institucije uključuju različite prakse, jezike, institucije, lekove i subjekte prava. U početku, njihov izvor nalazio se u državnim ustavima, zakonodavstvu i jurisprudenciji. Posle 1945. godine ti izvori sadržani su u velikoj meri u međunarodnim konvencijama, sporazumima i pravu koje se uspostavlja na ishodima prethodnih slučajeva (precedenata). Termin ljudsko u ljudskim pravima odnosi se na više ili manje konkretni smisao moralnosti koji prati instituciju legalnih prava. Formalno govoreći, ljudska prava su subkategorija legalnih prava sa specijalnim statusom i zaštitom zbog važnosti dobara i akcija koje ona brane i promovišu: dostojanstvo, sloboda i jednakost. Njihovo proučavanje u svojstvu legalnih prava pripada doktrinarnoj i institucionalnoj disciplini prava.

2. Ljudska prava su moralna prava ili zahtevi pojedinaca, koje može ili ne može priznati posebni pravni sistem. Ona uvode određeni minimum standarda u vezi sa tretmanom na koji ljudi imaju pravo i stvaraju moralni okvir u kojem državna politika, administracija i pravo treba da deluju. Institucija ljudskih prava, dakle, kombinuje pravo i moralnost, deskripciju i preskripciju, a to često dovodi do nesuglasica i retoričkog preterivanja. U vreme aparthejda Južnoafrikanac je mogao s pravom reći da ima „pravo da ne bude diskriminisan“.

Nastavlja se

Prava države za građane

To isto danas može tvrditi politički disident u Kini. Međutim, takvo pozitivno pravo, na koje pravni sistem primorava, nije postojalo u prvom slučaju, dok u drugom slučaju ne postoji. Termin pravo u tim iskazima ne odnosi se na postojeće legalno pravo, već na ono što moralnost (ideologija, međunarodno pravo ili neki izvor višeg reda) zahteva.

Kostas Duzinas: LJUDSKA PRAVA I IMPERIJA(5)

Postoji li unutrašnja povezanost između ljudskih prava i ratova novijeg datuma vođenih u njihovo ime? Da li su ljudska prava prepreka dominaciji i tlačenju ili su sredstva za ideološko zataškavanje nastajuće imperije? U istraživanju normativnih karakteristika, političke filozofije i metafizičkih temelja našeg doba, knjiga Ljudska prava i imperija bavi se paradoksom savremenog humanitarizma koji je napustio politiku radi savladavanja zla. Knjigu je objavio Službeni glasnik.

To su iskazi kojima se izražava težnja usmerena protiv prava date države ili služe kao poziv na oružje kako bi se reformisao politički ili pravni sistem. U toj upotrebi, moralni element ljudskih prava dolazi u sukob sa njihovim pravnim statusom. Mešanje stvarnog i idealnog svojstveno je diskursu ljudskih prava. U članu 1. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima stoji da se „sva ljudska bića rađaju kao slobodna i jednaka u pogledu prava“ Ali, kao što je Džeremi Bentam komentarisao pomenuti član u Francuskoj deklaraciji o pravima čoveka i građanina, novorođena deca nisu slobodna pošto svoj opstanak duguju onima koji brinu o njima, dok ideja da se ljudi rađaju kao jednaki i uživaju jednakost pada u suočavanju sa ogromnim jazom između bogatih i siromašnih, odnosno između Severa i Juga. Izlaz se nalazi u tome da se deskriptivni iskazi u tim deklaracijama pročitaju kao preskriptivni: ljudi nisu, već treba da budu slobodni i jednaki. I zaista, velika moć ljudskih prava leži u njihovoj retoričkoj dvosmislenosti i oscilaciji između postojećeg pravnog stanja i odsutnog i željenog savršenog stanja. Ta dvosmislenost predstavlja ključnu karakteristiku pozivanja na prava u državama koje narušavaju njihove osnovne principe; ona je još aktivna, mada na manje očigledan način, u pravnim sistemima koji su u sebe ugradili listu prava. Njihovo proučavanje ovde pripada moralnoj i političkoj filozofiji.

3. Ljudska prava su tema jurisprudencije. Tokom njihove duge istorije, izvor prirodnih i ljudskih prava kretao se od svrhovite prirode ka umu, Bogu, svetim spisima, ljudskoj prirodi i, u njegovoj završnoj evolutivnoj etapi, ka državnim ustavima i međunarodnom pravu. Koji normativni izvori i argumenti mogu danas biti upotrebljeni da bi se formulisala prava i omogućio sporazum o njihovim principima? Kao moralni standardi, ljudska prava izvode se iz grupe antropoloških hipoteza i moralnih tvrdnji o slobodi, jednakosti, blagostanju pojedinaca i njihovom odnosu prema širem društvu. Bilo bi najlakše reći da su ljudska prava priznata i data ljudima na osnovu njihove participacije u ljudskoj rasi, a ne na bilo kakvom ograničenom ili regionalnom članstvu, kao što su državljanstvo, nacionalnost, klasna ili grupna pripadnost. Ipak, jasno je da su realna jedino ona prava koja države daju svojim građanima. Stranci, izbeglice, ljudi bez države, koji nemaju državu ni vladu da ih zaštiti, i oni koji koji bi mogli očekivati da budu glavni korisnici prava proisteklih iz pripadništva čovečanstvu, imaju samo ograničena prava, ako ih uopšte imaju.

Pomeranje od prirodnih na ljudska prava označilo je gubitak vere u sposobnost da se opravdaju prava na osnovu transcedentnog otkrivenja ili opšteprihvatljivih istina o ljudskoj prirodi. Dok se o argumentima u vezi sa ljudskim pravima još raspravljalo, ljudsko u ljudskim pravima odnosilo se uglavnom na njihovo područje primene (to su bila prava koja je trebalo dati ljudskim bićima), a manje na način njihovog opravdavanja. Široko prihvaćene činjenice o ljudskoj prirodi menjaju se sa razvojem naučnog znanja i, bez obzira na trenutno stanje, samo na osnovu njih ne mogu se proizvesti moralni sudovi. Glavni teorijski metod opravdavanja prava jeste konstruktivizam. Polazeći od osnovnih pretpostavki liberalne demokratije o individualnom dostojanstvu, jednakosti i toleranciji, moralni filozof gradi koherentan sistem prava i očekivanja. Taj pristup je kritikovan kao prekomerno apstraktan, formalan i nerealističan. S druge strane, alternativan pristup otkriva izvesne vrednosne orijentacije, odnosno duboku strukturu društva, koja se onda uzdiže na nivo principa vrednih pravne zaštite.


Nastavlja se