Kostas Duzinas: LJUDSKA PRAVA I IMPERIJA (6)
Postoji li unutrašnja povezanost između ljudskih prava i ratova novijeg datuma vođenih u njihovo ime? Da li su ljudska prava prepreka dominaciji i tlačenju ili su sredstva za ideološko zataškavanje nastajuće imperije? U istraživanju normativnih karakteristika, političke filozofije i metafizičkih temelja našeg doba, knjiga Ljudska prava i imperija bavi se paradoksom savremenog humanitarizma koji je napustio politiku radi savladavanja zla. Knjigu je objavio Službeni glasnik.
Normativni izvori ne mogu se više naći u božanskoj sveprisutnosti, racionalnoj sistematičnosti, prirodnom ili društvenom integritetu, već u interesima, pregovorima i kompromisima između država. Prava su sve manje stvar razmatranja i metoda filozofa morala i prava, a sve više prioritetna stvar političara. Pokušaj da se ljudska prava izlože na racionalno ili moralno koherentan način osuđen je na neuspeh zbog neujednačenosti praksi koje upotrebljavaju taj termin i zbog toga što čak ni institucionalni i doktrinarni tekstovi ne mogu biti racionalno sistematizovani. Stavljajući sebi u zadatak da otkloni neizbežne dvosmislenosti, kontradikcije i konflikte, liberalna jurisprudencija se često pokazuje kao ex post facto racionalizacija onoga što je odlučila vlast.
4. Ljudska prava su ideologija sa moralnim nabojem. Za njih se pretpostavlja da su iznad politike, neutralni, racionalni, prirodni diskurs, praksa i moralni adut kojim se konflikti okončavaju.. Posle kraja ideologija, univerzalno pozivanje na moralna prava učinilo je od njih alternativu različitim ideološkim izmima ili fasadu za njih. Taj termin se upotrebljava kao sinonim za liberalizam, tržišni kapitalizam, individualizam. Sovjeti su razvili socijalističku koncepciju ljudskih prava, a mnogi pokreti za dekolonizaciju i nacionalnu nezavisnost prihvatili su ljudska prava kao manje agresivan opis svojih ciljeva i težnji. Ovakvom upotrebom ljudska prava su izgubila pravni status i postala prečica (sredstvo za brzo ostvarenje) ka široj ideologiji (idolatriji, kako to ističe Ignjatijev). Ona su moralni način za vođenje politike, ali i ideal za organizovanje društvenih odnosa. Preciznije rečeno, ona postaju zvanična ideologija novog svetskog poretka nakon 1989, o kojem će se raspravljati u drugom delu ove knjige. Svi savremeni ratovi vođeni su potpuno ili delimično u ime ljudskih prava, demokratije i slobode. Ljudska prava su postala deo političke filozofije i sociologije.
5. U zapadnim postmodernim društvima, iskaz „Ja imam pravo na X“ upotrebljava se kao nešto što je podudarno sa izrazima „Ja želim ili hoću X“ ili „X treba da se da meni“..Ta jezička proizvoljnost slabi vezu između ljudskih prava i značajnih ljudskih dobara i potkopava njihovu poziciju centralnih principa političke i pravne organizacije. Navedeno ukazuje na to da javno priznanje i zadovoljenje individualne želje postaje dominantan način za subjektivnu, ekonomsku i ideološku organizaciju kasnih kapitalističkih društava (drugo poglavlje). Proučavanje prava se u tom pogledu okreće dijalektici, psihologiji, psihoanalizi i semiotici.
6. Ljudska prava su glavna strategija za pružanje otpora diktatima vlasti i izražavanje neslaganja sa netolerancijom javnog mnjenja. Cilj prirodnog zakona, prirodnih i ljudskih prava bio je, u početku, odupiranje privatnoj dominaciji i eksploataciji. Izum prirodnog zakona i prirodnih prava bio je posledica pobune filozofa i poeta protiv smrtonosne težine običaja i iracionalnog nametanja autoriteta. Francuska deklaracija o pravima čoveka i građanina bila je delo revolucionarnih delegata i predstavljala je paradoksalni manifest revolucije. Ona je poistovećivala državu sa nacijom, pružajući snažnu osnovu za nacionalizam, iako je slavila kosmopolitizam. Takođe, proglašavala je viši status prirodnih prava, iako je istovremeno najavljivala eru svemoćnog suverena, slavila je univerzalizam čovečanstva i istovremeno uzdizala interese buržoazije. Ipak, kao što je istakao jedan socijalistički lider, postoji šansa da „istorija preokrene ovaj buržoaski arsenal oružja protiv osvajača.“. Takav slučaj karakterisao je velike revolucije XVIII veka, period posle Drugog svetskog rata kada je moto deklaracija bio nikad više, u masovnim pobunama protiv fašističke i komunističke vladavine krajem XX veka i svaki put kada su potlačeni, eksploatisani i siromašni prizivali ove deklaracije u svojim borbama.
Sloboda kao otpor slobodi izbora
Ljudska prava deo su duge i časne tradicije disidentstva, otpora i pobune protiv moćnih tlačitelja i nepravednih zakona. „Prirodna prava pozivala su se na istinu prirode protiv zdravog razuma i značaj argumenta i dijalektike nasuprot banalnosti i represivnim implikacijama prihvaćenog mnjenja.“
Kostas Duzinas: LJUDSKA PRAVA I IMPERIJA (7)
Postoji li unutrašnja povezanost između ljudskih prava i ratova novijeg datuma vođenih u njihovo ime? Da li su ljudska prava prepreka dominaciji i tlačenju ili su sredstva za ideološko zataškavanje nastajuće imperije? U istraživanju normativnih karakteristika, političke filozofije i metafizičkih temelja našeg doba, knjiga Ljudska prava i imperija bavi se paradoksom savremenog humanitarizma koji je napustio politiku radi savladavanja zla. Knjigu je objavio Službeni glasnik i Albatros plus.
Prirodna prava i njegovi izdanci stupaju na istorijsku scenu neposredno ili posredno, prerušeni u religioznu dužnost, legalna prava ili političku ideologiju, uvek kada se narod bori za to „da se sruše društveni odnosi u kojima je čovek poniženo, porobljeno, napušteno i prezreno biće“.
Svako pravno delovanje, svako rearanžiranje društvene hijerarhije, otvara istovremeno novi horizont koji, ukoliko se okameni, postaje i sam spoljašnje ograničenje koje se mora ponovo prevladati. U uređenom svetu, u kojem postoji mala margina za akciju izvan parametara globalnog kapitalizma i autoritarne države i državnog poretka, sloboda se mora redefinisati kao otpor slobodi izbora, vlasti koja hoće da oblikuje naš život, zvaničnoj listi prava moralnih eksperata i katalogu potrošačkih dobara koji odobravaju tehnokrate i tvorci politike (poglavlje 5). Radikalni potencijal prava, otkriven i skriven u ljudskim pravima, ostaje otvoren prema ideji raznovrsnih pozicija i tradicija, u kojoj se, umesto na zakonsko promovisanje mirne poslušnosti, težište stavlja na nedeterminisanost i otvorenost sopstva i društva, čije se granice uvek osporavaju i koje se nikad ne podudaraju sa kristalizacijama vlasti i legalnog prava. U tom smislu, sloboda može biti povećana potencijalom prava da proširi granice socijalnog, da proširi i redefiniše sopstvo i grupni identitet. Ljudska prava okružuju princip determinacije i homogenizacije, koji promovišu vojni humanitarci i njegov radikalni opozit. Kao obnavljanje starih tradicija, delimično institucionalizovana praksa i anticipacija budućnosti, ljudska prava imaju neki formalni autoritet, ali nisu samo produkt zakonodavstva, ona postavljaju granice sili, pozitivitetu prava i ozakonjenim pravima koja su uzurpirali oni od kojih su ta prava trebalo da štite građane. Ljudska prava finkcionišu u jazu između idealne prirode i zakona ili između postojećeg i njegove transcendencije.
Mnoštvo ljudi, tekstova i institucija, raznovrsnost praksi, borbi i događaja obuhvaćenih tim terminom znači da se ne može razviti nikakva opšta teorija ljudskih prava. Jedini odgovor na pitanje „šta su ljudska prava“ ili „kakva prava Amerikanci i Iračani imaju“ jeste da se razmotre specifični primeri tretmana ljudi na određenim područjima i vremenima. Umesto da raspravljamo o tome da li sloboda izražavanja postoji generalno i apstraktno u SAD, Velikoj Britaniji ili Iraku, treba da postavljamo specifična pitanja. Da li su komunisti i drugi levičari mogli izražavati i promovisati svoja ideološka stanovišta u Njujorku 1953. godine? Da li je demonstrantima protiv rata u Iraku dopušteno da svoje akcije izvode širom Velike Britanije 2003. godine? Da li su njima dati odgovarajuća informacija i medijski prostor da odbace tvrdnje vlade? Imaju li Iračani pravo na životni prostor u Bagdadu 2006. godine? Da bismo odgovorili na navedena specifična pitanja, moramo istražiti međunarodne, državne i lokalne zakone u pravo vreme; sudske i administrativne prakse; javno mnjenje, medijske stavove, pritiske na radnim mestima i slično. Važnije od svake pravne, doktrinarne ili jurisprudencijske analize, međutim, jeste iskustvo ljudi na terenu, u Njujorku, Londonu i Bagdadu. Ljudska prava se štite ili narušavaju na lokalnom nivou: kod kuće, na ulici, u školi, na radnom mestu i zatvoru, u vladinim uredima i lokalnim medijima. Za osobu koja se suočila sa vrhom policajčeve čizme ili prima otkaz od multinacionalne korporacije, ugovori o ljudskim pravima, konvencije, komisije i izveštaji nemaju nikakav značaj. Dah samozadovoljne beznačajnosti stalna je karakteristika konferencija o ljudskim pravima.
Nastavlja se
Нема коментара:
Постави коментар