Protiv svakog patronata države nad pojedincem

Kada civilizacija krene neočekivanim putem, kada se umesto očekivanog stalnog napretka nađemo pred pretnjom zla koje povezujemo s prošlim vremenima varvarizma, prirodno je što krivimo sve drugo osim nas. Zar nismo svi težili najvećem svetlu, pa zar mnogi naši najbolji umovi nisu neprestano radili na tome da poboljšaju svet? Zar nisu svi naši napori i nade bili usmereni ka većoj slobodi, pravdi i prosperitetu? Ako je ishod toliko drugačiji od naših ciljeva, ako nam se umesto slobode i prosperiteta, ropstvo i beda smeju u lice, nije li onda jasno da su zlokobne sile osujetile naše namere, da smo žrtve neke zle sile koja mora da se pobedi pre no što nastavimo put u nešto bolje.
Hajek smatra da je ovakav ishod nužna posledica odstupanja od onih osnovnih postulata liberalnog poretka koji su svojom laganom evolucijom i širenjem tokom dugog vremenskog perioda doprineli ekonomskom prosperitetu i širenju ljudskih sloboda. Njihovim napuštanjem u ime privlačnih popularnih slogana poput uspostavljanja socijalne pravde, planske proizvodnje i nove socijalne organizacije života - čovečanstvo se korak po korak vraćalo u svojevrsno ropstvo. Veliki socijalni eksperimenti u Rusiji i Nemačkoj, koji su označili pobedu zastupnika kolektivističkih vrednosti i ideje da je zajednica uvek iznad pojedinca, pokazali su šta sve praktično može proizaći iz uverenja da su liberalne vrednosti prevaziđene i da je istorijsko kretanje dovelo do novog, "višeg" tipa organizacije društva. Mnogi intelektualci bili su užasnuti tipom života u okviru ideologije nacionalsocijalizma i komunizma, ali je to malo ko dovodio u vezu s "izvornim" socijalističkim idejama. Govorilo se o birokratizaciji partije, zloupotrebi vlasti, greškama u planiranju, ali su samo nekolicina intelektualaca ukazala na direktnu vezu između samih osnovnih ideja i onoga što se ispostavilo kao rezultat novog socijalnog projekta.
Uspeh Sovjetskog Saveza u borbi s Nemačkom i jačanje levice u zapadnoevropskim zemljama doveli su do daljeg uspona socijalističkog ili kejnzijanskog ubeđenja da je s novim dobom prevaziđen model sveopšte konkurencije i individualnog planiranja: država mora da se meša i ispravlja privredni haos koji nastaje raspršenošću i nekoordinisanim delovanjem privatnog vlasništva. Bilo je opšteprihvaćeno da je samo dirigovano planiranje, u nekoj od svojih formi, nužna posledica tehnološkog razvoja modernog društva. Kao odgovor na takvo opšte stanje Hajek je sa relativno malom grupom istomišljenika 1947. osnovao "Mont Pelerin Society", udruženje koje je kao cilj imalo revitalizaciju ideologije individualnog preduzetništva i slobodnog tržišta. Ono je svojim višedecenijskim delovanjem postalo intelektualni rasadnik ideja slobodnog društva, nepomirljivi protivnik svake vrste patronata države nad pojedincem i njegovim aktivnostima.
Hajek postaje član Britanske akademije, a 1950. imenovan je za profesora društvenih i moralnih nauka na Univerzitetu u Čikagu. Dve godine kasnije objavljuje studiju "Kontrarevolucija nauke" gde pokazuje u kojoj su meri socijalistički mislioci 19. veka uticali na radikalne socijalne reformatore vek kasnije. Iz godine u godinu pojavljuje se čitav niz novih Hajekovih radova iz područja istorije filozofskih ideja, metodologije nauka, pravne teorije, psihologije. Hajekovo kapitalno delo iz političke filozofije "Ustav slobode" (Constitution of Liberty) pojavilo se 1960. Po svom obimu, dubini i ambicijama predstavlja jedan od najznačajnijih misaonih napora 20. veka da se izlože, objasne, razviju i odbrane principi i ustanove liberalnog poretka. Ovo delo ekciklopedijskog karaktera zapravo predstavlja najpotpuniju revitalizaciju učenja začetnika liberalnog pogleda na svet, kao i njihovih najznačajnijih nastavljača.
Hajek se vraća 1962. u Evropu kada i preuzima katedru od Valtera Ojkena (Walter Eucken) na Univerzitetu u Frajburgu. U međuvremenu nastaje veliki broj njegovih studija koje propituju različite aspekte konkurentskih ekonomskih, političkih i filozofskih učenja: "Studije iz filozofije, politike i ekonomije" (Studies in Philosophy, Politics and Economics), trotomna knjiga "Zakon, zakonodavstvo i sloboda" (Law, Legislation and Liberty), "Fatalna pogreška: greške socijalizma" (Fatal Conceit: The Errors of Socialism). Od 1968. do 1977. radi kao gostujući profesor u Salcburgu.
Nobelovu nagradu za ekonomiju Hajek dobija 1974. za radove u oblasti monetarne teorije, privrednih ciklusa i uticaja društvenih institucija na funkcionisanje privrednog poretka. To je otprilike i vreme kada njegove ideje doživljavaju svoj trijumf. Umro je u Frajburgu 1992. godine.

Država ne bi smela da se meša u tržišnu igru

Hajekova naučna delatnost započela je u okviru strogo ekonomskih istraživanja, da bi se zatim vremenom razvijala i širila: od metodologije društvenih nauka do socioloških analiza, preko proučavanja istorije filozofskih ideja do pravnih pitanja. Malo je modernih mislilaca koji su u svom stvaralačkom opusu vladali tolikom količinom različitih naučnih oblasti, a još manje onih koji su to uspevali da uobliče u jednu koherentnu celinu.
U svojoj mladalačkoj knjizi "Cene i proizvodnja" (Prices and production) iz 1931, Hajek ispituje kakve su posledice pokušaja intervencije kapitalističke države u sferu tržišnih odnosa. Šta se dešava kada država kreditnom politikom snizi kamatne stope ispod nivoa koji diktira tržište? Na prvi pogled te intervencije imaju povoljan ishod: podstiče se privredna aktivnost i povećava zaposlenost. Ali, Hajek ukazuje da iz toga sledi i čitav niz dalekosežnih posledica koje nisu ni izdaleka povoljne. Promena količine novca u opticaju imaće direktan uticaj na strukturu proizvodnje, jer se kreditnom ekspanzijom uvećava ponuda sredstava za investiranje, pa samim tim i privrednici povećavaju svoje investicije. Međutim, u suštini, sredstva za investiranje nadilaze realan nivo koji se uspostavlja štednjom, a privredni subjekti se ponašaju kao da je štednja zaista porasla. Drugim rečima, privrednicima se šalju pogrešni informacioni signali, pa je i njihovo investiranje zasnovano na lažnim pokazateljima. To sve dovodi do disproporcija u privredi, koje postaju vidljive tek kada kreditna ekspanzija prestane. Neposredna posledica je to što dolazi do recesije i porasta nezaposlenosti. Lek se čini komplikovanijim i skupljim nego da do nagle ekspanzije proizvodnje nije ni došlo: eliminacija pogrešno usmerenih investicija, smanjenje zaposlenosti, prilagođavanje proizvodnje stvarnim mogućnostima i potrebama potrošača.
Iz ove analize sledi i osnovni Hajekov zaključak: država, čak i kada ima najbolje namere, ne bi smela da se meša u spontanu tržišnu igru. Ona svojim intervencijama šalje pogrešne informacije privrednim subjektima i time počinje da utiče na njihovo planiranje, koje će, budući da je zasnovano na lažnim premisama, nužno voditi u lošem smeru. Drugim rečima, država je loš planer: razloge za takav stav Hajek će dopunjavati i razrađivati tokom svoje celokupne karijere, sporeći se sa mnogim autoritetima svog vremena (Kejnz, Dikinson, Lange, itd.). To ne znači da on poriče značaj države, već vidi njenu ulogu u sasvim drugom smeru: ona treba da kreira najpovoljnije uslove za slobodnu tržišnu igru, da svojim efikasnim ustanovama omogući vladavinu zakona i podstiče individualnu inicijativu.
Celokupni trend sve većeg učešća države u regulisanju proizvodnje Hajek prepoznaje kao rezultat dominacije različitih socijalističkih ideja. Zato će on u svojim najznačajnijim knjigama tematizirati ishodišta popularnosti socijalističkog učenja među intelektualcima. Po njegovom uverenju privlačnost ovakvog pogleda na svet velikim delom je rezultat intelektualnih zabluda nastalih uglavnom u 19. veku: to su apodiktički izvedena tvrđenja da su pronađene sigurne metode u razumevanju istorijskog kretanja čovečanstva, kao da više ne postoji principijelno ograničenje u racionalnom rukovođenju proizvodnjom na "novim naučnim" osnovama. Imenujući ta dva isprepletena stila mišljenja kao "istoricizam" i "scijentizam" on je uložio ogroman napor da demonstrira ne samo njihove metodološke manjkavosti nego i fatalne posledice njihove primene. Podlogu ovih intelektualnih zabluda on vidi u tome što je veliki uspeh istraživanja u prirodnim naukama stvorio mit među misliocima koji su se bavili društvenim naukama da je moguća i poželjna doslovna primena modela iz prirodnih nauka i na područje društva. Socijalni reformatori su jednostavno poverovali da modeli prirodnonaučnih postupaka mogu da se uspešno primene i obezbede najbolja moguća rešenja na svim tekućim ekonomskim, političkim i socijalnim pitanjima. U tom smislu "scijentizam" treba shvatiti kao nelegitimno preuzimanje postupaka prirodnih nauka i njihovu primenu na društvo. Tako su naučnici koji su se bavili društvenim fenomenima zapravo nekritički usvojili metode iz tuđih oblasti istraživanja i "oponašali" ih tamo gde zapravo nema osnova za njihovu primenu.

Komunisti i fašisti mrzeli kapitalizam

Po Hajeku, decentralizovani oblik privrede, mnoštvo preduzetnika koji se susreću na tržištu gde se tačno znaju i poštuju pravila igre, jeste jedini način da se izbegnu pogubne posledice pogrešnog planiranja. Tako organizovano tržište kroz spontano formiranje cena daje preduslove za uspešno planiranje: to ne znači da će svi preduzetnici uspešno rešiti njegove zagonetke, da će biti uspešni. Premda konkurencija tera sve učesnike da maksimalno pažljivo planiraju svoje investicije, zbog mnoštva nepredvidljivih faktora koji na tržištu deluju (promena preferencija potrošača, nova naučna i tehnološka otkrića, novi resursi, itd.) mnogi će akteri biti neuspešni i moraće da se povuku. Racionalni element tržišne privrede upravo se ogleda u tome što će tržište naterati neuspešne učesnike da prepuste svoje mesto onima koji su u tom trenutku bolje planirali. Time što "kapital prelazi od neuspešnog ka uspešnom preduzetniku" tržište obezbeđuje da se u relativno kratkom roku koriguju greške i da se raspoloživi resursi maksimalno produktivno koriste.
Nasuprot tome, tamo gde država kontroliše privredne aktivnosti, ispravljanje ovakvih grešaka je sporo i često neadekvatno. Ona će troškove neuspešnog planiranja prebaciti na druge učesnike, na one koji dobro posluju. U ime "društvenih interesa" država će subvencionisati takva preduzeća i na dugi rok, ne samo smanjiti produktivno korišćenje kapitala već i dati pogrešne signale učesnicima privrednih delatnosti. Tako će postati zapravo nejasno ko je dobro postupio, a ko ne. Iz ovakve prakse sledi da će i drugi učesnici u proizvodnji tražiti njenu zaštitu, uticati na njene arbitrarne odluke - što sve ukupno može dovesti samo do posredovanog haosa, zaključuje Hajek.
Ključna Hajekova teza glasi da sama ideja centralnog planiranja nužno vodi u političku diktaturu. Planiranje vodi ka diktaturi zato što je diktatura najefikasniji instrument prinude i sprovođenja ideala planiranja. Diktatura kao takva je od suštinskog značaja da bi obuhvatno planiranje uopšte bilo mogućno.
Da bi se ostvario plan potpune kolektivizacije u Sovjetskom Savezu i realizovala industrijalizacija zemlje, na neki način su bile nužne i propratne mere - milioni ubijenih ili prognanih ljudi, masovna raseljavanja, sistem radnih logora, zastrašivanje i teror. Koncentracija proizvodnje u Nemačkoj između dva rata bila je replika komandne privrede u Sovjetskom Savezu. Privatno vlasništvo, doduše, nije bilo ukinuto, ali je bilo ograničavano i na različite načine kontrolisano. Preduzetnici su bili obavezni da prodaju svoje proizvode po administrativno određenim cenama, a njihova preduzeća, u cilju veće kontrole i smanjenja konkurencije, terana su da se organizuju u kartele. Nemačka ekonomija bila je podvrgnuta rigidnoj kontroli, fiksiranju cena, politici sledovanja i neefikasnom monetarnom sistemu. Država je preko partije ili posedovala, ili kontrolisala kartele (monopole), određivala njihovu proizvodnju i nadnice. Preduzimači su bili ili pod direktnom partijskom kontrolom, ili su i sami, preko interesnih grupa u kartelima, bili uključeni u proces planiranja proizvodnje. Ideal države - fabrike i ovde je doveden do svog punog značenja: hijerarhijska kontrola od vrha do dna, zabrana slobodnog sklapanja radnih ugovora, potčinjavanje državno-partijskim naredbama, disciplina kasarni i potpuno potčinjavanje jedinki. Ni u ekonomskom smislu stvar nije mnogo bolje stajala: produktivni resursi su isključivo usmeravani u ratnu industriju, opšti standard građana je bio nizak, cvetala je crna ekonomija, direktna robna razmena zamenjivala je normalnu monetarnu razmenu, nije postojalo slobodno kretanje radne snage.
Fatalna privlačnost ideja koje su dovele do ovakvog tipa projekata ogledala se u shvatanju da se istinska društvenost jedinke može zadobiti tek u zajedništvu i organskoj vezi sa kolektivom. A ta veza je moguća samo ako se uguše i potisnu svi oni elementi koji se tom organskom jedinstvu opiru: sistem privatno-vlasničkih odnosa, tržišne konkurencije, političkog pluralizma. Mržnja prema kapitalizmu bilo je ono esencijalno zajedničko što je približavalo komuniste i fašiste.

Privatno vlasništvo najznačajnija garancija slobode

Polazeći od stava da je stari liberalno-demokratski poredak izvor svih zala čovečanstva (ekonomskih kriza, egoizma pojedinaca, licemerja političara, nepravedno stečenog bogatstva, velikih klasnih razlika, izvitoperenih kulturnih vrednosti), smatralo se da je imperativ vremena da se ukinu sve one institucije koje su ga simbolizirale: nedodirljivost privatnog poseda, neutralno apstraktno zakonodavstvo, parlamentarna demokratija. Ugledni filozofi, pravnici, ekonomisti pozivali su na radikalni preokret: nova organizacija proizvodnje i raspodele trebalo je da zameni tržišni haos, a narodni diktator ostvarenje društvene pravde i nepokolebljivu veru da se stari sistem u okruženju uruši.
Osnovna ideja da je zajednica iznad pojedinca, smatra Hajek, postala je idejni rasadnik za sve vrste zloupotreba. Uspostavilo se čvrsto moralno uverenje da kolektivni ciljevi dopuštaju svaku vrstu ponašanja, da principijelno ne sme ništa stajati na putu da se oni realizuju. Dobrovoljnim pristankom masa da se priklone volji diktatora i ukidanjem svake vrste institucionalno dopuštene opozicije stvorena je mogućnost da se do savršenstva razradi načelo da cilj opravdava sredstvo. Praveći kontrast između individualističke etike liberalnog učenja, po kojoj jedinka ima izbor u biranju ciljeva i odgovornost prema svojim postupcima, i kolektivističke etike, koja u ime celine dopušta svako kršenje uobičajenih normi, Hajek pokazuje šta su konsekvence ovakve doktrine: "Načelo da cilj opravdava sredstvo u individualističkoj etici smatra se poricanjem svakog morala. U kolektivističkom tipu morala ono nužno postaje vrhovno pravilo, skoro da nema stvari što dosledni kolektivista neće biti spreman da učini ako služi ’dobru celine’, jer mu je ’dobro celine’ jedini kriterijum šta treba da radi. Državni razlog u kojem je kolektivistička etika našla najeksplicitniju formulaciju, ne zna za druge granice do onih koje postavlja celishodnost - pogodnost određenog čina za cilj koji se ima u vidu. A ono što državni razlog potvrđuje u pogledu odnosa različitih zemalja primenjuje se i na odnose među različitim pojedincima u kolektivističkoj državi. Ne može biti granica onome što njen građanin mora da bude spreman da uradi, nema čina u kojem njegova svest sme da ga spreči, ako je to neophodno za cilj koji je postavila zajednica ili koji mu pretpostavljeni narede da postigne."
To je po svoj prilici i osnovni razlog zašto su toliki ljudi u totalitarnim porecima sa ravnodušnošću gledali istrebljenje svojih sugrađana ili čitavih naroda. S jedne strane, žrtve su od strane vođa prikazivane kao prepreka ostvarenju željenog kolektivnog cilja, kao neprijatelj koji suštinski egzistencijalno ugrožava njihov jedinstveni organski korpus. S druge strane, tamo gde neko drugi ima apsolutnu moć odlučivanja, gde se kao moral promoviše slepa poslušnost, ne može se ni očekivati da individua preuzme moralnu odgovornost za ono što mu je rečeno da čini. On je samo tehničko oruđe u sprovođenju više volje.
Iz ovog negativnog iskustva centralizovanog planiranja tridesetih godina Hajek je izveo jednu dodatnu tezu: ukoliko se moderna zapadna društva povedu za prekomernim planiranjem ona će, neželjeno, korak po korak, uvodeći sve veće mere regulacije, početi da ruše osnovne vrednosti na kojima je počivao uspeh modernog društva. Kada se unište ključne liberalne ustanove - nedodirljivost privatnog vlasništva, sprovođenje obaveza, tržišna konkurencija, uloga privatnog prava, odvojenost zakonodavne, sudske i izvršne vlasti - državna administracija će u ime efikasnosti svojih regulativnih mera početi da se sve više oslanja na diskrecione odluke, neutralisanje konkurencije i izuzimanje vlastitog delovanja od zakonskih normi koje važe za ostale učesnike. Ako bi država preuzimala sve veće sektore proizvodnje, kao što se to jednom već dogodilo, ako bi se smanjila uloga privatnog vlasništva, ako bi javno pravo zamenilo privatno pravo, sve to zajedno moglo bi voditi u pravcu totalitarizma, zaključuje Hajek.
"Naša generacija je zaboravila da je sistem privatnog vlasništva najznačajnija garancija slobode, i to ne samo za one koji poseduju vlasništvo nego ništa manje i za one koji ga ne poseduju. Samo zbog toga što je kontrola nad sredstvima za proizvodnju podeljena među mnogim ljudima koji postupaju međusobno nezavisno, samo zato što niko nema potpunu vlast nad nama, mi kao pojedinci možemo da se odlučimo šta da učinimo od nas samih. Ako bi se sva proizvodna sredstva prenela u jedne ruke, bilo da su to nominalno ruke ’društva’ kao celine ili diktatora - bilo ko da ima kontrolu nad sredstvima, ima potpunu vlast i nad nama."

Monopoli vode u stagnaciju i gubljenje sloboda

Ovakva bojazan je možda bila preterana: ali je i dala ipak jak poticaj Hajeku da u svetlu nove realnosti propita liberalne vrednosti, koje su po njemu bile uslov individualnih sloboda i opšteg ljudskog prosperiteta. Pišuci svoje kapitalno filozofsko-političko delo "Ustav slobode", Hajek će jednim enciklopedijskim pristupom osvetliti sve one elemente koji čine skup uslova da se uspostavi srećan spoj između individualnih stremljenja, sigurnosti i opšteg blagostanja. Braneći klasični duh slobodne tržišne utakmice, vladavine nepristrasnih zakonskih normi, minimalne uloge države i maksimalnog prostora za sprovođenje individualnih projekata, on se podjednako suprotstavlja socijalističkim učenjima i paternalizmu države blagostanja. Sva dosadašnja civilizacijska iskustva su pokazala, smatra autor, da je tek poredak koji se oblikovao na liberalnim principima ponudio delotvorne formule za maksimalno korišćenje ljudskih produktivnih potencija. To je poredak koji je spontano nastao: oba njegova ključna segmenta, slobodno tržište i vladavina nepristrasnih pravnih normi, rezultat su duge evolucije. To su stožeri ekonomskog prosperiteta i individualnih građanskih prava, sistemi koji jedan drugi podupiru i ne mogu se zameniti ad hoc improvizacijama. U tom smislu on govori o gotovo neraskidivoj vezi između slobode individualnog delanja i stabilnih zakonskih ustanova koje štite ovu slobodu time što sprečavaju druge aktere od arbitrarnog zakoračenja u njeno područje.
Poredak slobode, tu je Hajek radikalan, bez ovih pretpostavki ne postoji. Jer se tu radi o slobodi svakog pojedinca, uzetog nasumice: univerzalni apstraktni zakoni, na jednoj strani, i mogućnost izbora aktivnosti, na drugoj, komplementarni su. Ključna pravna figura koja osigurava ovu slobodu jeste nepovredivost privatnog vlasništva, koje su još rani liberali povezivali sa pravom na život i traganjem za srećom. Pri tome niti je nužno niti moguće da svaka jedinka raspolaže materijalnim sredstvima opstanka: dovoljno je da vlasništvo bude raspršeno pa da pojedinac ima mogućnost da bira s kim će ući u kooperaciju. Bitno je to da niko nema arbitrarno pravo odlučivanja o njegovoj sudbini: na individui mora počivati apsolutno pravo da izabere koji oblik života želi da vodi. Neki put je to život sa malim stepenom odlučivanja uz maksimalnu sigurnost ili sa velikim stepenom samostalnosti, uz veliki rizik ili neko srednje rešenje.
Hajek, dosledno svojoj osnovnoj koncepciji, veruje da se nagomilani problemi u društvu najbolje rešavaju ako se prepuste slobodnoj igri individualnih akcija i delovanja. Slobodno "tržište"ideja, materijalnih stvari i političkih projekata omogućiće da se kroz stalno pulsiranje novih sadržaja i vrednosti pronađu najdelotvornija rešenja za novonastale probleme. Samo istinska konkurencija predstavlja pouzdan instrument selekcije najboljih projekata i predloga, dok monopoli, bili oni politički ili ekonomski, nužno vode društvo u stagnaciju i gubljenje sloboda. Zato Hajek smatra da samo ako postoje razvijene tržišne i političke ustanove moguće je da jedinka nesputano razvija svoje potencije, a da zauzvrat društvo ostvari najveće blagostanje.
U sferi politike od ključne je važnosti da institucije poput parlamenta, stranaka, medija, strukovnih udruženja, naučne zajednice, nevladinih udruženja, obavljaju svoju stvarnu ulogu: tek to stvara uslove za spontano oblikovanje mišljenja neke jedinke. O slobodnom društvu se može govoriti samo ako je volja individua nešto autonomno i nedodirljivo od strane trenutne volje vlasti. Svako vladajuće mišljenje je rezultat širenja ideja koje su nekad zastupali obdareni pojedinci. Uslov duhovnog kretanja i individualnog usavršavanja leži u samostalnom rezonovanju i uglavnom podrazumeva suprotstavljanje mišljenju većine. Tek nakon dužeg vremena i u određenom sklopu okolnosti mišljenje nekolicine postaje opšte uverenje.
To znači da je vladajuće mišljenje u principu podložno stalnim evolutivnim promenama. Sam proces usaglašavanja i nesputane diskusije koje liberalna demokratija kao institucija otvara manifestuje se kao spontani proces u tom smislu što se unapred ne zna čije će uverenje i vrednosti prevladati, čiji će predlozi biti prihvaćeni. Osnovna vrednost ovog spontanog procesa ogleda se u tome što se rezultati ovih interakcija ne mogu kontrolisati, što se vrednosti, mišljenja i stavovi nepredvidivo menjaju. To je otvoren proces u kome nema definitivnog pobednika, a skup pomenutih institucija samo treba da omogući da se on nesputano stalno odvija. Tako se i pronalaze rešenja za novonastale probleme, trasiraju okviri i modeli koji daju uslove za dalju evoluciju. Vladavina nepristrasnih normi je conditio sine qua non individualne slobode i uspešnog korišćenja raspoloživog znanja jedinki, zaključuje autor. Zato je on uložio ogroman napor da na mnogim primerima demonstrira zašto država svojim prekomernim administriranjem može da ugrozi ne samo ekonomski razvoj već i sam princip vladavine prava.

Nastavlja se

AUTOR: DRAGAN D. LAKIĆEVIĆ