СВЈЕДОЧАНСТВО О ЧОВЈЕКУ И СИСТЕМУ

 

(Лична изјава и формална апелација поводом повреде права, достојанства рада и живота у систему који не штити грађанина)

Александар Бојић, Бањалука

Датум: 15.02.2026. године

I УВОД - КО САМ ЈА ПРИЈЕ НЕГО ШТО САМ ПОСТАО ПРЕДМЕТ

Постоји тренутак у животу када човјек схвати да више није само личност, већ и предмет у туђим евиденцијама. Када његово име више не значи његов рад, његово знање и његов живот, већ број у неусклађеном досијеу и предмет који стоји у фиоци.

Прије него што сам постао тај предмет, био сам и остао човјек са јасним животним вриједностима.

Моје животне вриједности настале су кроз породицу, васпитање и лично искуство. Научен сам да су правда, правичност и поштење темељ човјековог карактера. За мене то значи говорити истину, не чинити неправду и не искоришћавати другог. Човјек, по мом увјерењу, вриједи онолико колико му се може вјеровати.

Вјеровао сам да одговорност значи стајати иза својих ријечи и поступака. Да правичност значи не одустати од истине чак и када је тешко. Да се породица поштује и не напушта. Да се људи цијене по доброти и коректности, а не по положају.

Вјеровао сам да систем у којем живим почива на истим тим вриједностима.

Данас свједочим да сам погријешио.

II СВЈЕДОЧАНСТВО О РАДУ, СЛУЖБИ И ЖИВОТУ

Просвјетни сам радник са више од 32 године радног стажа. Радни однос у школи засновао сам 1992. године.

Запослен сам у сљедећим установама:

• ЈУ ОШ „Мирослав Антић“ Бањалука — од 1997. године до данас,
• ЈУ ОШ „Младен Стојановић“ Бањалука — од 2006. године до данас,
• ЈУ ОШ „Свети Сава“ Бањалука — од 2020. године до данас.

Средњу школу за образовање кадрова у области културе и умјетности завршио сам 1984. године.

Педагошко-психолошко-методичке предмете положио сам на Педагошкој академији у Бањалуци.

Стручни испит положио сам 1999. године.

Лиценцу за самосталан васпитно-образовни рад добио сам 2006. године.

Све што је закон тражио — испунио сам.

Али закон није испунио своју обавезу према мени.

III СВЈЕДОЧАНСТВО О РАТУ И ПОСЉЕДИЦАМА

Ја сам ратни војни инвалид.

Имам 5 година и 4 мјесеца ратног стажа.

По закону, имам право на више од 8 година бенефицираног стажа.

То право ми није ускраћено законом.

Ускраћено ми је административним пропустима.

Признат ми је само дио стажа — и то тек од 2020. године, и само у једној школи.

Због тога:

• мој стаж није правилно евидентиран,
• моја пензија није остварена,
• мој живот је остао заробљен у административној грешци.

Да је закон примјењен на вријеме, данас бих већ најмање пет година био у пензији.

IV СВЈЕДОЧАНСТВО О НЕПРАВДИ У РАДУ

Упркос испуњеним условима, разврстан сам у нижу платну подгрупу 4-2 умјесто 4-1.

То није само административна грешка.

То је:

• умањење плате,
• умањење права,
• умањење достојанства.

Све то без писменог образложења.

Без одговорности.

Без исправке.

V СВЈЕДОЧАНСТВО О ЋУТАЊУ ИНСТИТУЦИЈА

Већ годинама покушавам да остварим право које ми припада.

Поднио сам захтјеве.

Поднио сам тужбе.

Обратио сам се институцијама.

Одговор који сам добио није био „не“.

Одговор је био — тишина.

Тишина у којој предмет постоји, али рјешење не постоји.

Тишина у којој човјек постоји, али његова права не постоје.

VI ПОСЉЕДИЦЕ КОЈЕ НИСУ САМО ПРАВНЕ

Ово није оставило посљедице само на папиру.

Оставило је посљедице на моје здравље.

На мој живот.

На моје достојанство.

На моје вријеме.

Вријеме које ми нико не може вратити.

VII ШТА ОВО СВЈЕДОЧАНСТВО ПРЕДСТАВЉА

Ово није само лични документ.

Ово је свједочанство.

Свједочанство о томе шта се дешава када систем престане да служи човјеку.

Када закон постоји, али се не примјењује.

Када право постоји, али се не остварује.

Када институције постоје, али не штите.

VIII СВЈЕДОЧАНСТВО О ОБИЧНОМ ЧОВЈЕКУ

Ја нисам тражио повластице.

Тражио сам право.

Нисам тражио милост.

Тражио сам закон.

Нисам тражио више него што ми припада.

Тражио сам оно што ми већ припада.

Ово је свједочанство о томе како пролази обичан човјек када систем престане да брине о њему.

И ово је свједочанство да, упркос свему, нисам одустао од истине.

Јер човјеку могу одузети године.

Али ако остане поштен, не могу му одузети оно што јесте.

 

С поштовањем,

Александар Бојић
просвјетни радник
ратни војни инвалид
грађанин који свједочи

 

 

ЗАВЈЕТ ЧОВЈЕКА КОЈИ НИЈЕ ДОЗВОЛИО ДА БУДЕ ИЗБРИСАН

 

(Лично историјско свједочанство о животу, праву и достојанству које не пристаје на заборав)

Александар Бојић
Бањалука
15.02.2026. године

Ако икада дође вријеме да се моје име изговори без мог гласа, желим да остане записано ово:

Да сам био човјек који је радио.

Да сам био човјек који је вјеровао.

И да сам био човјек који није пристао да истина буде мања од страха.

Мој живот није обиљежен титулама, већ трајањем.

Трајањем у учионици.

Трајањем у одговорности.

Трајањем у вјери да рад није само начин да се живи, већ начин да се остане човјек.

Више од три деценије стајао сам пред ученицима, не да им пренесем само знање, већ да им покажем да постоје вриједности које се не мијењају када дођу тешка времена.

Учио сам их да је поштење тихо, али снажно.

Да је истина спора, али достижна.

Да достојанство нема цијену.

И зато данас, када пишем ове ријечи, не пишем их као човјек који тражи милост.

Пишем их као човјек који оставља траг.

Не свједочим о неправди да бих показао своју рану.

Свједочим да бих показао своју одлуку.

Јер нису човјека одредиле препреке које су му постављене.

Одредило га је то да ли је пред њима стао усправно.

Моја права су могла бити одгођена.

Моје године су могле бити занемарене.

Мој рад је могао бити умањен на папиру.

Али оно што никада није могло бити умањено јесте моја одлука да не одустанем од себе.

Ја нисам чекао да ми неко да достојанство.

Носио сам га у себи.

Ја нисам чекао да ми неко призна истину.

Живио сам је.

И ако овај запис једног дана остане као једино што говори умјесто мене, нека се зна:

Нисам био човјек који је пристао.

Нисам био човјек који је ћутао.

Нисам био човјек који је своје године предао забораву.

Био сам човјек који је остао.

Остао уз свој рад.

Остао уз своју истину.

Остао уз своје име.

Јер човјеку се може одузети положај.

Може му се одузети вријеме.

Може му се одузети право на папиру.

Али ако не пристане да се одрекне себе, не може му се одузети оно што је најважније.

Смисао.

Ово није крај једне борбе.

Ово је доказ једног живота.

Доказ да је могуће живјети усправно, чак и када те покушавају научити да се сагнеш.

И зато ово није само моја прича.

Ово је завјет.

Завјет да рад има вриједност.

Завјет да истина има вријеме.

Завјет да достојанство има будућност.

И завјет да човјек постоји онолико колико је спреман да остане вјеран ономе што јесте.

 

Александар Бојић

човјек који је оставио свој траг
и није дозволио да буде избрисан.