ЗАВЈЕТ ЧОВЈЕКА КОЈИ НИЈЕ ДОЗВОЛИО ДА БУДЕ ИЗБРИСАН

 

(Лично историјско свједочанство о животу, праву и достојанству које не пристаје на заборав)

Александар Бојић
Бањалука
15.02.2026. године

Ако икада дође вријеме да се моје име изговори без мог гласа, желим да остане записано ово:

Да сам био човјек који је радио.

Да сам био човјек који је вјеровао.

И да сам био човјек који није пристао да истина буде мања од страха.

Мој живот није обиљежен титулама, већ трајањем.

Трајањем у учионици.

Трајањем у одговорности.

Трајањем у вјери да рад није само начин да се живи, већ начин да се остане човјек.

Више од три деценије стајао сам пред ученицима, не да им пренесем само знање, већ да им покажем да постоје вриједности које се не мијењају када дођу тешка времена.

Учио сам их да је поштење тихо, али снажно.

Да је истина спора, али достижна.

Да достојанство нема цијену.

И зато данас, када пишем ове ријечи, не пишем их као човјек који тражи милост.

Пишем их као човјек који оставља траг.

Не свједочим о неправди да бих показао своју рану.

Свједочим да бих показао своју одлуку.

Јер нису човјека одредиле препреке које су му постављене.

Одредило га је то да ли је пред њима стао усправно.

Моја права су могла бити одгођена.

Моје године су могле бити занемарене.

Мој рад је могао бити умањен на папиру.

Али оно што никада није могло бити умањено јесте моја одлука да не одустанем од себе.

Ја нисам чекао да ми неко да достојанство.

Носио сам га у себи.

Ја нисам чекао да ми неко призна истину.

Живио сам је.

И ако овај запис једног дана остане као једино што говори умјесто мене, нека се зна:

Нисам био човјек који је пристао.

Нисам био човјек који је ћутао.

Нисам био човјек који је своје године предао забораву.

Био сам човјек који је остао.

Остао уз свој рад.

Остао уз своју истину.

Остао уз своје име.

Јер човјеку се може одузети положај.

Може му се одузети вријеме.

Може му се одузети право на папиру.

Али ако не пристане да се одрекне себе, не може му се одузети оно што је најважније.

Смисао.

Ово није крај једне борбе.

Ово је доказ једног живота.

Доказ да је могуће живјети усправно, чак и када те покушавају научити да се сагнеш.

И зато ово није само моја прича.

Ово је завјет.

Завјет да рад има вриједност.

Завјет да истина има вријеме.

Завјет да достојанство има будућност.

И завјет да човјек постоји онолико колико је спреман да остане вјеран ономе што јесте.

 

Александар Бојић

човјек који је оставио свој траг
и није дозволио да буде избрисан.