– Čovjek ima civilizacijske potrebe – da bude ostvaren, samostalan, poštovan. Kada ne može da „skući svoju kuću“, a ima 35 i više godina i nije se ostvario i osamostalio, već živi sa roditeljima, taštom i tastom… on nije ispunjen i zadovoljan. To stalno nezadovoljstvo i sputavanje svojih potreba i potiskivanje osjećanja veoma je frustrirajuće i dovodi do nekontrolisane reakcije. U takvim situacijama vrlo često dolazi do agresivnih razvoda brakova, nasilja u porodici, čak i do velikih porodičnih tragedija ili potpune suprotnosti – depresije – objašnjava dr Zlatko Nikolić, sociolog i kriminolog s Instituta za kriminološka istraživanja.
Kada se na opšte nezadovoljstvo doda još i nemaština, pucanje po svim šavovima je neminovno. Tako smo svjedoci učestalih porodičnih svađa i netrpeljivosti koje su trajale godinama, a završile se tragično – ubistvom najbližih, potom često i samoubistvom nakon izvršenog zločina.
Kada se sve sagleda zapazićemo da je bitan i kulturološki momenat, a ne samo finansijski. Tako, da se ni u takozvana najbolja vremena, osamdesetih godina prošlog vijeka, kod nas nije preovladao individualizam koji je počeo da se budi na Zapadu tridesetih i četrdesetih godina 20. vijeka. Kod nas je i dalje bilo teško izvodljivo da osoba u istovremeno ozbiljno studira i radi, tako da sebi može da priušti iznajmljivanje stana i samostalan život. Dugo vremena, nekoliko generacija, mi nismo vaspitavani da se odvajamo, pa se to „djetinjstvo“ produžava do maksimuma.
– Za vrijeme socijalizma bilo je normalno da vas poslije završenog fakulteta čeka posao, a u nekom trenutku dobićete i stan od države. Toga više nema i ljudi generalno danas žive u velikom strahu i neizvesnosti. A kada nema oslonca u društvu, kada države ne brine o budućim generacijama a to podrazumijeva sistemski pristup sa izraženom natalnom politikom i populacionom strategijom razvoja društva koja neće biti samo deklarativna, mladi se ipak najsigurnije osjećaju kod mame i tate. Loš kvalitet obrazovanja, koji uzrokuje nisko samopouzdanje, vjerojatno je još jedan od uzroka što mladi u BiH dugo ostaju u roditeljskom domu. Vrlo često su izgubljeni i nezainteresirani da bilo što poduzmu ili pokrenu inicijative za promjenu svog statusa u društvu.
– Naša porodica nam ne dozvoljava da odrastemo. Tretirani smo kao princeze i prinčevi. U našim porodicama često može da se čuje „mama će“, „tata će“, ili „nemoj ti da se mučiš“. Na neki način, mi smo vaspitavani (programirani) tako da budemo nesposobni za samostalan život– smatra dr Aleksandra Bubera, psiholog i psihoterapeut.
I dok zemlje sjeverne Evrope karakteriše rana samostalnost mladih ljudi, u Srpskoj, kao i u drugim zemljama regiona, uobičajena je pojava takozvano produženo djetinjstvo ili života sa roditeljima u četvrtoj, pa i u petoj deceniji života.
Нема коментара:
Постави коментар