Глас историје - час истине

 

Унутрашња окупација и тишина друштва: социополитичка анализа заробљених институција, страха и пасивизације грађана на постјугословенском простору

Увод

Постјугословенска друштва обиљежена су траумама ратова, економским сломом и дуготрајним институционалним транзицијама које су створиле плодно тло за нове облике политичке и економске доминације.¹ Овај рад синтетизира два ауторска текста која анализирају савремене механизме унутрашње окупације, односно стање у којем формална државност постоји, али је суверенитет народа еродиран кроз мреже политичке послушности, економске зависности и културолошке пасивизације.²

1. Држава као симбол без суверенитета: феномен унутрашње окупације

Иако формални атрибути државности остају на мјесту, структура власти у бројним постконфликтним друштвима често је резултат наднационалних утицаја, економске зависности и политичке условљености.³ Локалне политичке елите функционишу као „клијенти“ страних актера, што је у литератури описано као клијентелистички интервенционизам.⁴

Такве елите добијају легитимитет не од грађана, већ од својих спољних или домаћих патрона, што доводи до дубоке ерозије демократске одговорности.⁵

2. Заробљене институције и ерозија правде

Феномен заробљене државе (state capture) присутан је у већини транзицијских система.⁶ Правосуђе и регулаторне агенције трансформишу се у механизме контроле, а не јавног добра.⁷ Такве институције производе дубоко неповјерење грађана и генеришу политичку културу у којој се неправда прихвата као нормална појава.⁸

3. Социоекономска несигурност и психологија страха

У контексту нестабилних тржишта рада, високог степена прекараности и економске зависности од јавног сектора, страх се показује као један од најефикаснијих инструмената политичког управљања.⁹ Самоцензура се развија као адаптивни механизам у средини у којој одступање од доминантних политичких норми може резултирати губитком посла, статуса или друштвене позиције.¹⁰

Такви механизми усклађени су са теоријама о „неформалној репресији“ у хибридним режимима.¹¹

4. Пасивизација друштва и нормализација неправде

Дуготрајно искуство нефункционалности институција доводи до „политичког умора“ – појма који објашњава колективни осјећај да институционална и политичка промјена није могућа.¹² У таквим условима грађани се повлаче у приватну сферу, док јавни простор контролишу клијентелистичке мреже.¹³

Емиграција младе популације и професионалаца представља додатни индикатор распада повјерења у државу.¹⁴

5. Медији као регулатори перцепције и одржавачи тишине

У хибридним политичким системима медији често функционишу као „фабрике тишине“, а не као јавни надзор власти.¹⁵ Контрола медијских наратива, селективно извјештавање и таблоидизација јавног простора утичу на формирање перцепција грађана и сузбијање потенцијалних облика отпора.¹⁶

6. Перспектива промјене: прекид тишине

Иако дубоко укоријењена, тишина друштва није неизмијењива. Истраживања показују да колективна мобилизација најчешће избија у тренуцима када се створи нова нарација о могућности промјене и када грађани почињу вјеровати да нису сами.¹⁷

За обнову политичког субјективитета неопходно је оснажити институције, обновити културу повјерења и створити независне јавне просторе за дијалог.¹⁸

Закључак

Постјугословенска друштва суочена су са унутрашњим облицима политичке контроле који не функционишу кроз отворену силу, већ кроз контролу институција, економску зависност, медијске механизме и културу страха. Ипак, могућност промјене постоји – у оном тренутку када грађани постану поновно субјекти политичког живота. 

У времену перманентног емотивног, менталног, духовног, егзистенцијалног, неретко и физичког насиља, живот није лак. Још теже је, у ућутканом друштву, подићи глас, трезвено и разумно одреаговати на глупост која руши фундаменталне принципе већ одавно срозане професије.

Издићи се изнад дилетантског глиба и направити отклон од глупости које свакодневно чујемо, представља објаву рата режиму и његовим реповима. Режим је главни газда у чијем власништву је држава. Ударити на глупост, која је очигледна сваком разумном грађанину, исто је што и објавити рат држави.

Тако бива. Апсурдно, али истинито. У глави Господара, то представља издају и угрожавање државе и интереса народа, којег он представља. Сви који мисле и раде супротно томе су издајници.

---

Литература

1. Bieber, Florian. The Rise of Authoritarianism in the Western Balkans. Palgrave Macmillan, 2020.
2. Bojicic-Dzelilovic, Vesna, Denisa Kostovicova, and James Ker-Lindsay, eds. Civil Society and Transitions in the Western Balkans. Palgrave Macmillan, 2013.
3. Carothers, Thomas. “The End of the Transition Paradigm.” Journal of Democracy 13, no. 1 (2002): 5–21.
4. Grzymała-Busse, Anna. Captured States: Governing through Informal Institutions in Eastern Europe. Cornell University Press, 2007.
5. Helman, Christopher, and Joel Hellman. “State Capture in Transition Economies.” World Bank Research Working Paper, 2000.
6. Jansen, Stef. Yearnings in the Meantime: Normal Lives and the State in a Sarajevo Apartment Complex. Berghahn Books, 2015.
7. Keil, Soeren. Multinational Federalism in Bosnia and Herzegovina. Ashgate, 2013.
8. Kmezic, Marko, and Florian Bieber, eds. The Crisis of Democracy in the Western Balkans. Balkans in Europe Policy Advisory Group, 2017.
9. Kovačević, Dušan. “Political Apathy and the Post-Conflict State: A Sociological Perspective.” Southeastern Europe 45, no. 2 (2021): 147–168.
10. Levitsky, Steven, and Lucan Way. Competitive Authoritarianism: Hybrid Regimes after the Cold War. Cambridge University Press, 2010.
11. Mujkić, Asim. We, the Citizens of Ethnopolis. Sarajevo: Šahinpašić, 2017.
12. Ramet, Sabrina P. The Three Yugoslavias: State-Building and Legitimation. Indiana University Press, 2006.
13. Robinson, Mark. “Patronage Politics and Political Order in the Western Balkans.” European Journal of Political Research 56, no. 1 (2017): 90–110.
14. Uzelac, Ana. “Informal Power Structures and State Capture in the Balkans.” Clingendael Report, Netherlands Institute of International Relations, 2019.