Дјеци је потребан стабилан родитељ — а систем ствара нестабилне родитеље

 

КВАЛИТАТИВНИ ИСТРАЖИВАЧКИ МОДЕЛ

1. Истраживачки циљ

Испитати како структурно политичко насиље (заробљене институције, партијска контролa, економска зависност, страх, несигурност) утиче на:

·         психички развој дјетета,

·         емоционалну климу у породици,

·         односе између супружника,

·         односе дјеца–родитељи,

·         појаве као што су агресија, повлачење, вршњачко насиље и породична дисфункција.

2. Истраживачка питања

Главно питање

Како структурално насиље у друштву утиче на породичну динамику и психички развој дјетета?

Подпитања

1.      Како родитељи доживљавају политичку и економску несигурност?

2.      На који начин та несигурност утиче на њихово емоционално стање и брачне односе?

3.      Како родитељски стрес и страх утичу на комуникацију са дјецом?

4.      Како дјеца интернализују осјећај неправде и несигурности?

5.      Да ли се модели моћи и зависности из политичког система репродукују у понашању дјеце (агресија, повлачење, вршњачко насиље)?

6.      Који су механизми интергенерацијског преноса страха?

3. Дизајн истраживања

Тип истраживања: квалитативна студија – вишеструки случајеви (case study + феноменологија).
Методе:

·         полуструктурисани интервјуи са родитељима, наставницима и стручњацима,

·         фокус групе са адолесцентима,

·         тематска анализа,

·         анализа наратива.

Узорак:

·         Родитељи који раде у јавном сектору (СТЕПЕН ЗАВИСНОСТИ ОД ПОЛИТИЧКОГ СИСТЕМА).

·         Родитељи у приватном секторu (контролна група).

·         Наставници, педагози, школски психолози.

·         Дјеца од 10 до 18 година (уз одговарајућу етичку процедуру).

4. Инструменти и водичи за интервју

Водич за интервју са родитељима

1.      Како доживљавате сигурност свог радног мјеста?

2.      Да ли сте икада осјетили притисак који је везан за политику?

3.      Како се то одражава на ваше расположење и породичне односе?

4.      Да ли имате осјећај да скривате проблеме од дјеце?

5.      Да ли примјећујете промјене у понашању дјеце када сте под стресом?

6.      Како разговарате са дјецом о неправди, политици и страху?

Водич за интервју са дјецом / адолесцентима

1.      Каква је атмосфера у вашој кући када родитељи имају проблеме на послу?

2.      Како реагујете када осјетите да су родитељи под стресом?

3.      Да ли имате утисак да се у школи моћ и неправда „исплати“?

4.      Како доживљавате вршњачко насиље?

5.      Да ли вам се чини да су наставници понекад беспомоћни као родитељи?

Водич за стручњаке (психолог/педагог)

1.      Који су најчешћи облици стреса код дјеце?

2.      Каква је повезаност између породичног стреса и вршњачког понашања?

3.      Да ли дјеца често изражавају страх од економске или социјалне несигурности?

4.      Како родитељски стрес и пасивност обликују понашање дјетета?

II. КОДНА КЊИГА (аналитичке категорије и кодови)

Категорија 1: Политичка и економска несигурност

·         Кодови: страх од отказа, партијски притисак, зависност од политике, несигурни уговори, корупција у запошљавању.

Категорија 2: Психички стрес родитеља

·         Кодови: анксиозност, раздражљивост, пасивност, депресивност, осјећај беспомоћности.

Категорија 3: Породична дисфункција

·         Кодови: свађе, повлачење, емоционална хладноћа, неравноправност у браку, преношење стреса на партнера.

Категорија 4: Однос родитељ–дијете

·         Кодови: прекомјерна контрола, недоступност, ауторитарност, „ћути и трпи“ наратив, емоционално дистанцирање.

Категорија 5: Понашање дјетета

·         Кодови: агресија, вршњачко насиље, депресивност, повлачење, хиперсензитивност, снижен осјећај вриједности.

Категорија 6: Интергенерацијски страх

·         Кодови: имитација родитељских страхова, учена беспомоћност, пасивност, избегавање конфликта, нормализација неправде.

III. АНАЛИТИЧКИ ПРЕСЈЕК: Пренос структуралног насиља на породицу и дијете

1. ПРИМАРНИ НИВО: Структурно насиље у друштву

·         политичка контролa институција

·         корупција и клијентелизам

·         страх од отказа

·         непредвидивост система

·         нормализација неправде

Посљедица: родитељи губе осјећај агенсе и контроле над сопственим животом.

2. СЕКУНДАРНИ НИВО: Утицај на психу родитеља

Структурно насиље постаје хронични токсични стрес:

·         родитељ се осјећа беспомоћно

·         јавља се стална анксиозност

·         губи се самопоштовање

·         настају поремећаји спавања

·         повећава се раздражљивост

Механизам: страх → немоћ → фрустрација → импулсивна реакција унутар породице.

3. ТРЕЋИ НИВО: Утицај на брачне односе

·         појављују се конфликтни стилови рјешавања проблема

·         један супружник постаје „жртва система“ → други преузима терет

·         долази до емоционалног дистанцирања

·         комуникација слаби

·         сексуална и емоционална интеракција опада

Резултат: породична клима постаје нестабилна, хладна и непредвидива.

4. ЧЕТВРТИ НИВО: Породично окружење и дијете

Дјете је високо осјетљиво на родитељски емоционални тон.

Када породица живи у стресу:

·         дјете интернализује нестабилност

·         развија страх од будућности

·         осјећа напетост у дому

·         постаје анксиозно или агресивно

·         губи сигурну базу (attachment theory)

Дјеци је потребан стабилан родитељ — а систем ствара нестабилне родитеље.

5. ПЕТИ НИВО: Модел учења и репродукције (Bandura)

Дјеца уче понашање по моделу.

Када родитељ:

·         ћути пред неправдом

·         трпи притисак

·         плаши се сукоба

·         потискује емоције

Дјете учи исто.

Када родитељ:

·         импулсивно реагује због стреса

·         виче

·         губи контролу

Дјете такође.

6. ШЕСТИ НИВО: Манифестне посљедице на дијете (психички развој)

(а) Емоционални развој

·         анксиозност

·         хронични страх

·         осјећај кривице

·         ниска самовриједност

(б) Социјални развој

·         агресија као одговор на стрес

·         повлачење из групе

·         потреба за моћи (компензација)

(в) Когнитивни развој

·         слабија концентрација

·         пад академског успјеха

·         негативно мишљење о будућности

(г) Морални развој

·         нормализација неправде

·         убјеђење да се сила исплати

·         губитак појма о одговорности

7. СЕДМИ НИВО: Вршњачко понашање

Најкритичнији ниво преноса:

·         дијете које трпи неправду → развија љутњу → испољава је над слабијима

·         дјете које гледа беспомоћне родитеље → постаје пасивно

·         дјете у хаотичној породици → појачана импулсивност

Тако се структурно насиље претвара у вршњачко.

IV. ДИЈАГРАМ ПРЕНОСА СТРУКТУРНОГ НАСИЉА

(описно, може се претворити у графички дијаграм)

Структурно политичко насиље → Психички стрес родитеља → Породична дисфункција → Емоционална небезбједност → Поремећен развој дјетета → Агресија / анксиозност / повлачење → Вршњачко насиље и социјална патологија

Закључак истраживачког модела

Овај квалитативни истраживачки модел показује да структурно насиље у друштву није апстрактан политички појам, већ конкретан психолошки и социјални токсин који дубоко улази у:

·         брачне односе,

·         родитељске компетенције,

·         емоционалну климу дома,

·         психички развој дјетета,

·         понашање у вршњачким групама.

Друштво које је трајно изложено неправди производи породице под стресом, а породице под стресом производе дјецу која или трпе или репродукују насиље.

То је цјеловит ланац — и иде од политике до вртића, од врха до основне ћелије друштва, самим тим и до сваког појединца.

Држава као симбол без суверенитета

 

Унутрашња окупација и тишина друштва: социополитичка анализа заробљених институција, страха и пасивизације грађана на постјугословенском простору

Увод

Постјугословенска друштва обиљежена су траумама ратова, економским сломом и дуготрајним институционалним транзицијама које су створиле плодно тло за нове облике политичке и економске доминације.¹ У том контексту је посебно интензиван феномен унутрашње окупације – стања у којем формална државност постоји, али је суверенитет народа еродиран кроз мреже политичке послушности, економске зависности и културолошке пасивизације.²

Овај рад, на основу синтезе теоријских текстова и емпиријских података из БиХ, проширује анализу феноменом преноса надлежности: како страначке структуре контролишу институције путем запошљавања у јавном сектору, користећи их као механизам контроле и мобилизације, и како то утиче на политичку културу, страх и институционалну ерозију.

1. Држава као симбол без суверенитета: феномен унутрашње окупације

Формални демократски атрибути државности (устав, избори, институције) често постоје, али су стварне одлуке резултат утицаја мрежа политичког клијентелизма. Локалне елите дјелују као клијенти страначких „патрона“, што умногоме ослабљује демократску одговорност.

У БиХ, бројне анализе показују да јавни сектор служи као једна од главних страначких „творница позиција“ — политичке странке користе запошљавање као начин стварања лојалности и материјалне награде свом бирачком телу. ti-bih.org+3Al Jazeera Balkans+3Radio Slobodna Evropa+3

2. Заробљене институције и ерозија правде

У већини транзицијских друштава, феномен state capture (заробљена држава) је дубоко укорјењен: правосудне институције, регулаторне агенције, јавна предузећа нису слободни контролори, већ се користе као алати клијентелистичке контроле.⁶

У БиХ, аналитичке студије показују да у јавним предузећима постављања у управне органе, као и именовање руководилаца, често нису базирана на стручности, већ на страначким везама. ti-bih.org+1 Ово није само теоријски концепт, већ пракса: подаци Transparency International БиХ показују да су јавна предузећа „заробљена“ политичким мрежама које фаворизују блиске кадрове и страначке „патроне“. ti-bih.org

3. Социоекономска несигурност и психологија страха

Економска нестабилност, висок ниво прекараног (слабо плаћен и неизвјестан по свом трајању) рада и зависност од јавног сектора јачају положај страначких елита. Грађани који раде у јавним институцијама често зависе од својих „патрона“ за опстанак на позицијама, што генерише страх и самоцензуру: сваки критички став може угрозити запослење или перспективу унутар мреже.

Према извјештају ММФ-а, јавни сектор у БиХ чини огроман дио запослених – што омогућава странкама значајан утицај преко својих кадрова у јавним предузећима. IMF eLibrary

4. Пасивизација друштва, нормализација неправде и пренос надлежности

Овдје укључујемо нови, кључни дио: пренос надлежности странкама кроз управљање јавним сектором.

• Страначка запошљавања и намјештени конкурси. У БиХ бројне странке су запошљавале хиљаде људи без јавних конкурса или са конкурсима прилагођеним њиховим кадровима. Radio Slobodna Evropa Потврђено је да у изборним годи­нама странке распишу масовна запошљавања у јавним предузећима, често без нормалних процедура. Fokus.ba

• Институционализовани притисак. Према анализи Центра за истраживање и информирање (CCI), у јавним институцијама и предузећима у БиХ, именовања за руководеће позиције често зависе од страначке припадности. nap.ba

• Паралелна власт и контрола. Ова пракса запошљавања ствара мреже "лојалности": радници у јавном сектору нису само запослени, већ функционери у „паралелним властима“ које странке могу контролисати. То је облик „мека окупација“, гдје странке управљају државом кроз људске ресурсе, а институције, иако формално независне, функционишу као продужена рука страначких интереса.

• Ерозија повјерења. Грађани, посматрајући уочавају да јавне институције не служе јавном интересу, већ странкама, губе повјерење у могућност било какве промјене. То појачава њихову пасивизацију: постаје рационално очекивати да се лична каријера ослања на страначке мреже, а не на професионалне резултате.

• Политички умор. Као што се наводи, дуготрајно искуство оваквих злоупотреба доводи до политичког умора, осјећаја да „ништа неће бити другачије“ – што смањује грађанску мобилизацију и ојачава режимску стабилност.

• Емиграција. Млади и квалификовани кадрови, видећи да су институције захваћене странкама, све чешће траже прилике изван земље. Ово је и демографски и институционални губитак за државу, јер ојачавају оне који остају у мрежама.

5. Медији као регулатори перцепције и одржавају тишину

У контексту страначке контроле институција, медији играју дуплу улогу: с једне стране, могу бити инструмент критике, али често су сами дио мрежа утицаја. Тишина се одржава селективним извјештавањем, избјегавањем теме страначког запошљавања или корупције у јавним секторима, или таблоидизацијом јавног дискурса.

Страначке мреже имају интерес да не дозвољавају озбиљну јавну дебату о заробљености државних институција – јер би то угрозило механизме контроле које су успоставили кроз кадровске везе.

6. Перспектива промјене: прекид тишине и институцијска реформа

За превазилажење оваквог модела „унутрашње окупације“ и страначке контроле преко јавног сектора, потребна су:

1. Реформа система запошљавања у јавним институцијама. Конкурси морају бити транспарентни, независни и базирани на меритократији. TI БиХ је већ извршио анализу политика запошљавања која указује на тачке интервенције. ti-bih.org

2. Снага грађанског надзора и транспарентност. Механизми цивилног надзора, медијског мониторинга и институционалне одговорности морају бити ојачани.

3. Култура повјерења и политичке субјективности. Грађани треба да виде да институције могу бити сервис њихових интереса, а не страначких мрежа. То захтева озбиљне напоре у оснаживању независних јавних простора за дијалог, активирању невладиних организација, и политичком образовању.

4. Међународни притисак и подршка. У неким случајевима, међународни актери (донатори, институције ЕУ) могу подстицати реформе јавне управе, али такве интервенције морају бити осмишљене тако да не само на површини смањују корупцију, већ да ремоделирају систем страначке контроле.

Закључак

Синтеза теоријских оквира унутрашње окупације и практичних података о страначком запошљавању у БиХ открива дубљу и сложенију структуру заробљености институција. Политичке странке не само надграђују своју моћ кроз формалне изборе, већ управљају државом кроз кадрове у јавном сектору — чинећи институције инструментом клијентелизма, а грађане зависним од страначких мрежа.

Међутим, потенцијал за промену постоји: кроз системске реформе, грађански надзор и културу повјерења, јавни сектор може бити враћен као простор служења општем интересу, а државни суверенитет народа обновљен. Тишина друштва може бити прекинута, али тај прекид захтијева озбиљне институционалне и социјалне интервенције.

---

Библиографија 

• Transparency International BiH. Analiza politika u oblasti zapošljavanja u javnim preduzećima u BiH. (2024). ti-bih.org

• „Nezakoniti putevi zapošljavanja u javnom sektoru BiH.“ Slobodna Evropa, 25. октобар 2023. Radio Slobodna Evropa

• Fokus.ba. „Novi primjeri stranačkog zapošljavanja i namještenih konkursa u javnom sektoru.“ Fokus.ba

• Al Jazeera Balkans. „Lokalne vlasti – tvornice radnih mjesta za stranačke kadrove.“ Al Jazeera Balkans

• Matović, (или аутора “Reforma javne uprave u BiH – prioriteti i izazovi”), Uprava, Факултет Управа, Универзитет у Сарајеву. journal.fu.unsa.ba

• IMF. „Bosnia and Herzegovina: Governance and Anti-corruption Assessment.“ (извјештај). IMF eLibrary

• Савјет Европе / ОЕЦД. „Bosnia and Herzegovina Handbook on Open Local Government and Public Ethics.“ Council of Europe

• Савјет Европе. „Handbook Bosnia and Herzegovina: Nepotism, Clientelism and Patronage in the Public Sector.“ Council of Europe

Глас историје - час истине

 

Унутрашња окупација и тишина друштва: социополитичка анализа заробљених институција, страха и пасивизације грађана на постјугословенском простору

Увод

Постјугословенска друштва обиљежена су траумама ратова, економским сломом и дуготрајним институционалним транзицијама које су створиле плодно тло за нове облике политичке и економске доминације.¹ Овај рад синтетизира два ауторска текста која анализирају савремене механизме унутрашње окупације, односно стање у којем формална државност постоји, али је суверенитет народа еродиран кроз мреже политичке послушности, економске зависности и културолошке пасивизације.²

1. Држава као симбол без суверенитета: феномен унутрашње окупације

Иако формални атрибути државности остају на мјесту, структура власти у бројним постконфликтним друштвима често је резултат наднационалних утицаја, економске зависности и политичке условљености.³ Локалне политичке елите функционишу као „клијенти“ страних актера, што је у литератури описано као клијентелистички интервенционизам.⁴

Такве елите добијају легитимитет не од грађана, већ од својих спољних или домаћих патрона, што доводи до дубоке ерозије демократске одговорности.⁵

2. Заробљене институције и ерозија правде

Феномен заробљене државе (state capture) присутан је у већини транзицијских система.⁶ Правосуђе и регулаторне агенције трансформишу се у механизме контроле, а не јавног добра.⁷ Такве институције производе дубоко неповјерење грађана и генеришу политичку културу у којој се неправда прихвата као нормална појава.⁸

3. Социоекономска несигурност и психологија страха

У контексту нестабилних тржишта рада, високог степена прекараности и економске зависности од јавног сектора, страх се показује као један од најефикаснијих инструмената политичког управљања.⁹ Самоцензура се развија као адаптивни механизам у средини у којој одступање од доминантних политичких норми може резултирати губитком посла, статуса или друштвене позиције.¹⁰

Такви механизми усклађени су са теоријама о „неформалној репресији“ у хибридним режимима.¹¹

4. Пасивизација друштва и нормализација неправде

Дуготрајно искуство нефункционалности институција доводи до „политичког умора“ – појма који објашњава колективни осјећај да институционална и политичка промјена није могућа.¹² У таквим условима грађани се повлаче у приватну сферу, док јавни простор контролишу клијентелистичке мреже.¹³

Емиграција младе популације и професионалаца представља додатни индикатор распада повјерења у државу.¹⁴

5. Медији као регулатори перцепције и одржавачи тишине

У хибридним политичким системима медији често функционишу као „фабрике тишине“, а не као јавни надзор власти.¹⁵ Контрола медијских наратива, селективно извјештавање и таблоидизација јавног простора утичу на формирање перцепција грађана и сузбијање потенцијалних облика отпора.¹⁶

6. Перспектива промјене: прекид тишине

Иако дубоко укоријењена, тишина друштва није неизмијењива. Истраживања показују да колективна мобилизација најчешће избија у тренуцима када се створи нова нарација о могућности промјене и када грађани почињу вјеровати да нису сами.¹⁷

За обнову политичког субјективитета неопходно је оснажити институције, обновити културу повјерења и створити независне јавне просторе за дијалог.¹⁸

Закључак

Постјугословенска друштва суочена су са унутрашњим облицима политичке контроле који не функционишу кроз отворену силу, већ кроз контролу институција, економску зависност, медијске механизме и културу страха. Ипак, могућност промјене постоји – у оном тренутку када грађани постану поновно субјекти политичког живота. 

У времену перманентног емотивног, менталног, духовног, егзистенцијалног, неретко и физичког насиља, живот није лак. Још теже је, у ућутканом друштву, подићи глас, трезвено и разумно одреаговати на глупост која руши фундаменталне принципе већ одавно срозане професије.

Издићи се изнад дилетантског глиба и направити отклон од глупости које свакодневно чујемо, представља објаву рата режиму и његовим реповима. Режим је главни газда у чијем власништву је држава. Ударити на глупост, која је очигледна сваком разумном грађанину, исто је што и објавити рат држави.

Тако бива. Апсурдно, али истинито. У глави Господара, то представља издају и угрожавање државе и интереса народа, којег он представља. Сви који мисле и раде супротно томе су издајници.

---

Литература

1. Bieber, Florian. The Rise of Authoritarianism in the Western Balkans. Palgrave Macmillan, 2020.
2. Bojicic-Dzelilovic, Vesna, Denisa Kostovicova, and James Ker-Lindsay, eds. Civil Society and Transitions in the Western Balkans. Palgrave Macmillan, 2013.
3. Carothers, Thomas. “The End of the Transition Paradigm.” Journal of Democracy 13, no. 1 (2002): 5–21.
4. Grzymała-Busse, Anna. Captured States: Governing through Informal Institutions in Eastern Europe. Cornell University Press, 2007.
5. Helman, Christopher, and Joel Hellman. “State Capture in Transition Economies.” World Bank Research Working Paper, 2000.
6. Jansen, Stef. Yearnings in the Meantime: Normal Lives and the State in a Sarajevo Apartment Complex. Berghahn Books, 2015.
7. Keil, Soeren. Multinational Federalism in Bosnia and Herzegovina. Ashgate, 2013.
8. Kmezic, Marko, and Florian Bieber, eds. The Crisis of Democracy in the Western Balkans. Balkans in Europe Policy Advisory Group, 2017.
9. Kovačević, Dušan. “Political Apathy and the Post-Conflict State: A Sociological Perspective.” Southeastern Europe 45, no. 2 (2021): 147–168.
10. Levitsky, Steven, and Lucan Way. Competitive Authoritarianism: Hybrid Regimes after the Cold War. Cambridge University Press, 2010.
11. Mujkić, Asim. We, the Citizens of Ethnopolis. Sarajevo: Šahinpašić, 2017.
12. Ramet, Sabrina P. The Three Yugoslavias: State-Building and Legitimation. Indiana University Press, 2006.
13. Robinson, Mark. “Patronage Politics and Political Order in the Western Balkans.” European Journal of Political Research 56, no. 1 (2017): 90–110.
14. Uzelac, Ana. “Informal Power Structures and State Capture in the Balkans.” Clingendael Report, Netherlands Institute of International Relations, 2019.

СИСТЕМСКЕ СЛАБОСТИ ЈАВНЕ УПРАВЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ

СТУДИЈА СЛУЧАЈА НЕПОСТУПАЊА ИНСТИТУЦИЈА ПО ПИТАЊУ БЕНЕФИЦИРАНОГ СТАЖА И УСКРАЋИВАЊА ПРАВА НА ДОКВАЛИФИКАЦИЈУ

Апстракт

Овај рад анализира институционалну неефикасност јавне управе у Републици Српској кроз проширену студију случаја наставника и ратног војног инвалида (РВИ), чије право на бенефицирани радни стаж није било евидентирано више од три деценије, иако му припада од 1992. године. Након рањавања у септембру 1992. и опоравка, странка добија позив са бироа и заснива радни однос у школи до 1995. када му је у ратном стању отказан радни однос јер директор није могао обезбиједити извршавање радне обавезе. Године 1997. поново заснива радни однос у другој школи, гдје ради до данас. Иако су директори и све школе знали за његов статус РВИ, нису контролисали да ли кадровске службе уредно протоколишу и архивирају достављена рјешења.

Бенефицирани стаж није био евидентиран од 1992. до 2023. године. Школе су 2023. признале стаж, али само од априла 2023, што је довело до покретања судског поступка. Упркос судском рјешењу у његову корист за период 2020–2023, школе и даље одбијају извршење, а министарство игнорише службене поднеске.

Додатно, рад анализира и системску неправилност у области стручних доквалификација: иако је Министарство накнадно омогућило доквалификацију наставницима са педагошком академијом, наставницима ликовне културе – њих око 30 у Републици Српској – није омогућено да се доквалификују на Академији ликовних умјетности, док је другима то право омогућено. То је довело до трајне професионалне дискриминације и лимитираних могућности запошљавања. Због недостатка норме, странака је приморан да ради у три бањалучке основне школе како би остварио пуни фонд часова.

Овај проширени случај указује на дубоку институционалну фрагментацију, административну тишину, неједнаку примјену прописа и угрожавање владавине права.

1. Увод

Јавна управа у Републици Српској суочава се са дуготрајним структурним слабостима које се огледају у недовољној стручности кадровских служби, политизацији одлука, лошој координацији и селективној примјени закона (Аџић, 2018; Кунић, 2020).

Случај наставника и РВИ из Бањалуке представља комплексну комбинацију више системских пропуста:

1. погрешног вођења кадровске евиденције,
2. непоступања по захтјевима,
3. административне тишине,
4. неспровођења судских одлука,
5. селективне и дискриминаторне политике доквалификације наставника.

С тим у вези, ова студија случаја представља значајан примјер системске неефикасности и дискреционог управљања у јавном сектору.

2. Теоријски оквир

2.1. Административна тишина

Административна тишина — непоступање органа јавне власти по захтјеву странке — представља тежак институционални пропуст и директно нарушава владавину права (Vučinić, 2015; Trnka, 2013).

2.2. Институционална фрагментација

Управни систем Републике Српске и БиХ одликује се преклапањем надлежности, одсуством координације и пребацивањем одговорности између органа, што се описује као „административни вакуум“ (Kmezić, 2021).

2.3. Владавина права

Функционална владавина права захтијева законито, благовремено и недискреционо поступање институција (Dicey, 1959). Њено нарушавање у пракси значи да формално постојећи закони не производе ефекте за грађане.

3. Методологија

• студија случаја;
• анализа службених аката, кадровских евиденција и судских одлука;
• увид у релевантне законе (радни, управни, ПИО, образовни, РВИ);
• нормативна и упоредна анализа.

4. Приказ случаја

4.1. Радни ангажман након рањавања (1992–1995)

Након рањавања и опоравка у септембру 1992, странка добија позив са бироа и започиње рад у школи. Ради до маја 1995, када му је радни однос отказан јер директор није могао обезбиједити да наставља рад у условима ратног стања.

Иако је посједовао статус РВИ, школа:

• није протоколисала достављену документацију,
• није пријавила бенефицирани стаж,
• није обавијестила ПИО фонд.

4.2. Поновно заснивање радног односа 1997. године

Странка је 1997. запослен у другој школи, у којој ради и данас. Иако су све школе и директори знали за његов статус РВИ:

• није постојала никаква контрола рада кадровских служби,
• документи су одлагани без протокола,
• бенефицирани стаж никада није евидентиран.

4.3. Системски пропуст: неевидентирање бенефицираног стажа (1992–2023)

За цијели период од 31 године није било евидентирања стажа, што представља један од најдраматичнијих облика административне пасивности у јавном сектору.

4.4. Делимично признавање стажа 2023. године

Школе 2023. признају стаж — али само од априла 2023, што није засновано ни на једном пропису, нити на икаквој правној логици, већ на административној самовољи.

4.5. Судско рјешење и његово непровођење

Суд доноси рјешење о извршењу за период 2020–2023, али школе одбијају да га спроведу, што представља кршење принципа законитости.

4.6. Рад у три школе

Због недостатка фонда часова у једној школи, странка је принуђен да ради у три бањалучке основне школе како би остварио норму, што указује на структурне недостатке у системској расподјели наставног кадра.

4.7. Додатни системски пропуст: ускраћивање права на доквалификацију наставницима ликовне културе

У периоду када је Министарство омогућило доквалификације наставницима и учитељима са завршеном педагошком академијом, наставницима ликовне културе — њих око 30 у Републици Српској — није омогућено да се доквалификују на Академији ликовних умјетности.

Док је већем броју наставника других предмета доквалификација одобрена, за наставнике ликовне културе:

• није расписан програм доквалификације,
• није омогућен додатни студиј,
• није понуђен посебан модел усавршавања,
• није дато образложење за неравноправан третман.

Ово представља облик системске професионалне дискриминације који трајно утиче на каријеру наставника овог предмета, укључујући и странку овог случаја.

4.8. Министарство и административна тишина

Министарство игнорише три службена поднеска у 2025. години — што представља класичан примјер административне тишине и институционалне непослушности.

5. Дискусија

5.1. Системска нестручност

Кадровске службе често немају обуку за радно-правне обавезе и ПИО прописе (Кунић, 2020).

5.2. Погрешно тумачење надлежности

Министарство се формално позива на аутономију школа, док у пракси школе зависе од њега — што ствара институционални парадокс (Pusić, 2002).

5.3. Административна равнодушност

Игнорисање три поднеска показатељ је дубоке деперсонализације администрације (Lipsky, 1980).

5.4. Селективна примјена закона

Признавање стажа само од априла 2023. представља:
• дискриминаторну примјену прописа,
• административни опортунизам,
• одступање од закона о РВИ и закона о ПИО.

5.5. Последице по владавину права

Када институције:
• не евидентирају права,
• не поступају по захтјевима,
• не поштују суд,
• погрешно примјењују прописе, владавина права постаје само формална, а не стварна.

Ово се огледа и у:

• селективном признавању стажа,
• селективном допуштању доквалификације наставницима других предмета,
• недозвољеној дискрецији органа јавне управе.

6. Закључак

Предочена студија случаја показује постојање дубоких системских слабости у јавном сектору Републике Српске:

• бенефицирани стаж није евидентиран више од 30 година;
• статус РВИ није протоколисан у кадровским евиденцијама;
• период 1992–1995 није правилно вођен;
• стаж се признаје тек од априла 2023, противно закону;
• судске одлуке се не спроводе;
• министарство игнорише службене поднеске;
• школе пребацују надлежност једна на другу;
• кадровске службе не раде законски дио посла;
• 30 наставника ликовне културе, укључујући странку, трајно је дискриминисано у процесу доквалификације;
• због недостатка системског рјешења о расподјели норме, странака мора да ради у три школе.

Случај показује да институционални оквир не обезбјеђује једнаку заштиту права, нити једнак третман запослених, чиме се нарушава повјерење у јавну управу и владавину права.

7. Литература

• Аџић, С. (2018). Јавна управа у Босни и Херцеговини: изазови и перспективе. Сарајево: ФПН.
• Dicey, A. V. (1959). Introduction to the Study of the Law of the Constitution. London: Macmillan.
• Kmezić, M. (2021). Rule of Law and Governance in the Western Balkans. Routledge.
• Кунић, П. (2020). Реформа јавне управе у Републици Српској. Бања Лука: Правни факултет.
• Lipsky, M. (1980). Street-Level Bureaucracy. New York: Russell Sage Foundation.
• Pusić, E. (2002). Nauka o upravi. Загреб: Школска књига.
• Trnka, K. (2013). Ustavno pravo i politički sistem BiH. TKD Шахинпашић.
• Vučinić, Đ. (2015). Upravni postupak i upravni spor. Правни факултет Подгорица.