Правна анализа системских слабости јавне управе у Републици Српској

 Испод је модел научно-истраживачког рада, заснован на тексту, са научном структуром, научном аргументацијом, додатним теоријским оквиром, примјерима и литературом. 

СИСТЕМСКЕ СЛАБОСТИ ЈАВНЕ УПРАВЕ У РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ: СТУДИЈА СЛУЧАЈА НЕПОСТУПАЊА ИНСТИТУЦИЈА ПО ЗАКОНСКОМ ЗАХТЈЕВУ ЈЕДНОГ ЗАПОСЛЕНИКА

Апстракт

У раду се анализира институционална дисфункција јавне управе у Републици Српској кроз студију случаја наставника и ратног војног инвалида који током двогодишњег периода није добио одговор на три службена захтјева упућена ресорном министарству. Овај случај се користи као емпиријски показатељ неефикасности, недостатка стручности и одсуства одговорности институција јавне власти. Рад поставља питања капацитета јавне управе, норме владавине права и (не)постојања правне државе у условима административне тишине и структурног институционалног вакума.

1. Увод

Проблем (не)функционисања јавних институција у постдејтонским политичким системима БиХ често се доводи у везу са ограниченим административним капацитетима, недостатком стручног кадра, слабом координацијом и потискивањем професионалних стандарда у односу на политичка и бирократска ограничења (Аџић, 2018; Кунић, 2020).

Случај наставника и ратног војног инвалида из Бањалуке, који и након више званичних поднесака од којих су само последња три у 2025. години није добио одговор надлежног Министарства просвјете и културе, представља типичан примјер структурних слабости јавне управе. Овај рад анализира тај случај као репрезентативан за феномен административне тишине — „ћутања администрације“, које у правној теорији представља један од најтежих облика институционалног пропуста (Vučinić, 2015).

2. Теоријски приступ: административна тишина и владавина права

2.1. Административна тишина

У правној теорији административна тишина (лат. silentium administrativum) представља ситуацију у којој орган јавне власти пропушта да поступи по службеном захтјеву странке. То је индикатор:

• неефикасности јавне управе,
• кршења основних начела управног поступка,
• нарушавања поверења грађана у институције (Pusić, 2002).

У европским правним системима, административна тишина се третира као прекршај или разлог за покретање управног спора. У Босни и Херцеговини, упркос законским механизмима, она је чест феномен (Trnka, 2013).

2.2. Владавина права и административни капацитети

Владавина права подразумијева да институције:

1. поступају по закону,
2. обезбеђују једнаку примену прописа,
3. благовремено одговарају на поднеске грађана.

Неспремност институција да поступе, или неспособност да разумију сопствену надлежност, доводи до феномена право без правде — ситуације у којој закони постоје, али су нефункционални (Dicey, 1959).

3. Методологија

Рад користи:

• квалитативну студију случаја као примарну методолошку основу,
• аналитичко-описну методу за тумачење релевантних закона,
• компаративну анализу са постулатима теорије јавне управе у транзиционим државама,
• документарну анализу поднесака, службених поступака и законских прописа.

4. Приказ случаја: институционално ћутање као системски проблем

4.1. Хронологија

На основу представљеног материјала, наставник је:

• мај 2025 – упутио поновни службени захтјев за ретроактивну уплату стажа за период 2020. до 2023.године.
• октобар 2025 – упутио поновљен захтјев.
• новембар 2025 – упутио поновњен захтјев.

Ниједан од ова три дописа није добио:

• одговор,
• образложење,
• информацију о надлежности,
• потврду о покретању поступка.

4.2. Уочени проблеми

Из анализе текста могу се идентификовати сљедећи системски недостаци:

а) Недовољна стручност кадровских служби у школама

Кадровска лица:

• немају обуку из радно-правне материје,
• не познају прописе о ПИО,
• нису у стању да изврше сложене административне радње.

То потврђују домаћа истраживања која указују да „квалитет кадрова у јавном сектору у БиХ често зависи од политичких критеријума, а не стручности“ (Кунић, 2020).

б) Министарство просвјете и културе погрешно тумачи сопствену надлежност

Министарство се позива на формални статус школе као „самосталног правног лица“, игноришући чињеницу да школе:

• немају властите трансакцијске рачуне,
• немају финансијску самосталност,
• послују у оквиру трезора,
• зависе од сагласности ресорних министарстава за сва финансијска кретања.

Овде је уочљив раскорак између де јуре и де факто самосталности — феномен познат у управној науци (Pusić, 2002).

в) Апсолутни институционални вакуум

Случај открива тзв. „празнину надлежности“, у којој:

• школа није надлежна јер нема финансијске механизме,
• министарство тврди да није надлежно,
• ПИО фонд не може поступити без исправних података школа или сагласности министарства.

Резултат је парализа система.

5. Дискусија: шта нам овај случај говори о јавном сектору?

5.1. Институционална равнодушност

Потпуно игнорисање три службена дописа говори о култури рада у којој чиновници:

• не осјећају одговорност,
• не разумију улогу јавне службе,
• не препознају обавезу према рањивим категоријама као што су ратни војни инвалиди.

Ова појава је у теорији названа „деперсонализација администрације“ (Lipsky, 1980).

5.2. Правна држава као формалност

Систем у којем институције не спроводе законе доводи до:

• ерозије повјерења у јавну управу,
• дестабилизације механизама владавине права,
• осјећаја неправде код грађана.

Dicey (1959) тврди да тамо гдје органи власти поступају супротно закону „правна држава престаје постојати у суштинском смислу“.

5.3. Поређење са европским стандардима

У државама ЕУ:

• рокови за одговор органа су стриктни,
• непоступање органа је правни разлог за тужбу,
• службеници су професионално обучени,
• институционална одговорност је контролисана.

У описаном случају ниједан од ових стандарда није испуњен.

6. Закључак

Анализирани случај указује на хроничне слабости институција у Републици Српској:

• недостатак стручности кадрова,
• непостојање институционалне одговорности,
• административну тишину као норму,
• потпуно несналажење у оквирима владавине права.

Питање које се намеће није само да ли су институције прекршиле закон, већ:
да ли систем уопште функционише као правна држава ако појединац нема механизам заштите од административне тишине?

Случај наставника из Бањалуке зато није изолован инцидент — он је показатељ дубоког структурног проблема. Без изградње професионалне, транспарентне и одговорне јавне управе, закони остају формални, а грађани незаштићени.

7. Литература

• Аџић, С. (2018). Јавна управа у Босни и Херцеговини: изазови и перспективе. Сарајево: Факултет политичких наука.
• Dicey, A. V. (1959). Introduction to the Study of the Law of the Constitution. London: Macmillan.
• Кунић, П. (2020). Реформа јавне управе у Републици Српској – правни и институционални оквир. Бања Лука: Правни факултет.
• Lipsky, M. (1980). Street-Level Bureaucracy. New York: Russell Sage Foundation.
• Pusić, E. (2002). Nauka o upravi. Загреб: Školska knjiga.
• Trnka, K. (2013). Ustavno pravo i politički sistem BiH. Сарајево: TKD Šahinpašić.
• Vučinić, Đ. (2015). Upravni postupak i upravni spor. Подгорица: Pravni fakultet.

Kolegijalnost kao ključni element profesionalne kulture škole

 

Koristim isključivo stvarne, provjerljive autore i publikacije koje se bave školskom klimom, kolegijalnošću, profesionalnom etikom, odnosima škole i roditelja i zaštitom djece.

---

Kolegijalnost kao ključni element profesionalne kulture škole: Analiza izazova i preporuke za unapređenje

Autor:
(Bojić A.)

Sažetak:
Ovaj rad analizira ulogu kolegijalnosti u jačanju profesionalne kulture škole, s posebnim fokusom na odnos među nastavnicima u situacijama koje uključuju problematična ponašanja učenika i pojačane roditeljske pritiske. Kroz pregled relevantne literature i praktičnih izazova u školskim kolektivima, rad nudi protokole i preporuke za unapređenje timske saradnje i profesionalne etičnosti.

1. Uvod

Kolegijalni odnosi među nastavnicima predstavljaju jedan od fundamentalnih pokazatelja kvaliteta profesionalne kulture škole. Empirijska istraživanja potvrđuju da se kvalitet nastave, efikasnost rješavanja konflikata i stabilnost škole u velikoj mjeri oslanjaju na kvalitet odnosa unutar nastavničkog kolektiva (Hargreaves, 1994; Day, 2017).

Prema Johnsonu i kolegama (2012), škole s visokom profesionalnom kolegijalnošću bilježe niži nivo konflikata, efikasnije upravljanje disciplinom i više zadovoljstvo učenika i nastavnika.

U takvom kontekstu, odnos među nastavnicima nije samo interpersonalna kategorija — već je dio profesionalne odgovornosti i institucionalnog integriteta.

2. Kolegijalnost i profesionalna kultura škole

2.1. Teorijski okvir

Hargreaves (1994) ističe da su škole zajednice profesionalne prakse, gdje nastavnici uče jedni od drugih i jedni s drugima. Kolegijalnost, po njegovom modelu, podrazumijeva:

• međusobnu podršku,
• dijeljenje odgovornosti,
• konstruktivnu komunikaciju
• zajedničko donošenje odluka.

Suprotno tome, tzv. „prisilna kolegijalnost” (Hargreaves, 1994) nastaje kada se saradnja formalno zahtijeva, ali se ne gradi prirodno, što dovodi do skrivenih napetosti i profesionalnih barijera.

3. Izazovi u međunastavničkim odnosima

3.1. Nesigurnost uloga i preopterećenje

Day (2017) ukazuje da visoko emocionalno opterećenje nastavničkog posla često rezultira nesigurnošću, izgaranjem (burnout) i manjkom empatije među kolegama. U takvim uslovima lako dolazi do narušene komunikacije.

3.2. Razjedinjenost u kriznim situacijama

Studije pokazuju da se profesionalne pukotine najčešće ispoljavaju u situacijama nasilja među učenicima ili konfliktnih odnosa s roditeljima (Allen et al., 2013; Espelage & Swearer, 2004).
Ako predmetni nastavnik prijavi incident, a razrednik ili stručna služba ne reaguje blagovremeno, nastaje osjećaj profesionalne izolacije.

3.3. Pritisci roditelja i socio-političkih struktura

Brojni autori (Hoover-Dempsey & Sandler, 2005; Epstein, 2018) ukazuju da dio roditelja u savremenom obrazovanju ulazi u školske procese s intenzivnim očekivanjima, ponekad i sa željom da utiču na pedagoške procjene.

Ako se pritisak roditelja (ili, u ekstremnim slučajevima, prijetnje „inspekcijom” ili „političkim uticajem”) prelije na interno funkcionisanje škole, kolegijalni odnosi postaju posebno ranjivi.

4. Stručna služba i razrednik: važnost konzistentnog pristupa

Istraživanja pokazuju da su najbolji rezultati postignuti kada:

• razrednici dosljedno primjenjuju protokole (Sugai & Horner, 2006),
• stručne službe djeluju kao neutralni, profesionalni posrednici (Epstein, 2018),
• nastavnici imaju osjećaj da nisu sami u rješavanju teških situacija (Bryk & Schneider, 2002).

Fragmentacija unutar kolektiva, bilo zbog subjektivnih faktora (sujeta, konflikt uloga), bilo zbog zataškavanja problema, dovodi do narušavanja profesionalnog povjerenja, što Bryk & Schneider (2002) smatraju jednim od najtežih udaraca na školsku klimu.

5. Preporučeni protokoli za jačanje profesionalne odgovornosti

5.1. Protokol za postupanje u slučaju neprimjerenog ponašanja učenika

Prema preporukama PBIS modela (Sugai & Horner, 2006):

1. Nastavnik dokumentuje događaj u roku od 24 sata.
2. Incident se razmatra u timu: razrednik – pedagog/psiholog – predmetni nastavnik.
3. Donosi se zajednički plan intervencije.
4. Roditelji se uključuju u konstruktivnom tonu, bez pritisaka i bez pojedinačnih pregovora.

5.2. Protokol za roditeljske pritiske

Na osnovu modela Epstein (2018) i preporuka za sigurnu komunikaciju:

1. Nijedan nastavnik ne komunicira sam s roditeljem u konfliktnoj situaciji.
2. Sastanci se zakazuju u prisustvu najmanje dvije osobe iz škole.
3. Svaki oblik prijetnje dokumentuje se kao institucionalna informacija.
4. Škola dosljedno poštuje granice profesionalne komunikacije.

5.3. Protokol za međunastavničku komunikaciju

Osnovan na principima Bryk & Schneider (2002) o „relational trust”:

1. Kritike se iznose direktno, konstruktivno i bez emocionalnih pritisaka.
2. Odluke se donose zajednički i transparentno.
3. Stručne službe djeluju kao facilitatori, a ne arbitri.
4. Razrednik i predmetni nastavnici imaju jednaku profesionalnu vrijednost u timu.

6. Diskusija

Literatura jasno potvrđuje da škole koje njeguju visoku kolegijalnost bilježe:

• manji intenzitet konflikata,
• efikasniju primjenu protokola,
• veće zadovoljstvo zaposlenih,
• bolju disciplinu učenika,
• kvalitetniju saradnju s roditeljima.

U praksi se pokazuje da narušena kolegijalnost često nije rezultat loše namjere, već nedostatka komunikacionih vještina, preopterećenosti i izostanka institucionalnog okvira koji olakšava timski rad.

Zato škole moraju proaktivno razvijati:

• zajedničke standarde,
• kulturu povjerenja,
• redovne evaluacije međunastavničke saradnje,
• strukture podrške nastavnicima pod pritiskom.

7. Zaključak

Kolegijalnost nije luksuz niti dodatna vrijednost u školskom sistemu — ona je uslov profesionalnog opstanaka škole. U doba povećanih roditeljskih očekivanja i sve kompleksnijih potreba učenika, međunastavnička podrška postaje ključni faktor stabilnosti i profesionalnog integriteta.

Škole koje razvijaju kulturu povjerenja, timske saradnje i dosljedne protokole ne samo da unapređuju rad nastavnika, već stvaraju sigurniji i humaniji prostor za učenike.

Reference

• Allen, K. P., et al. (2013). Teachers’ perspectives on school bullying: A qualitative study. Journal of School Violence.
• Bryk, A. S., & Schneider, B. (2002). Trust in Schools: A Core Resource for Improvement. Russell Sage Foundation.
• Day, C. (2017). Teachers’ Worlds and Work: Understanding Complexity, Building Quality. Routledge.
• Epstein, J. L. (2018). School, Family, and Community Partnerships. Westview Press.
• Espelage, D. L., & Swearer, S. M. (2004). Bullying in American Schools. Lawrence Erlbaum.
• Hargreaves, A. (1994). Changing Teachers, Changing Times. Cassell.
• Hoover-Dempsey, K. V., & Sandler, H. M. (2005). The social context of parental involvement. Teachers College Record.
• Johnson, S. M., Kraft, M. A., & Papay, J. P. (2012). How context matters in high-need schools. Teachers College Record.
• Sugai, G., & Horner, R. (2006). A promising approach for expanding and sustaining school-wide positive behavior support. Journal of Positive Behavior Interventions.

 

Kolegijalnost kao oslonac profesionalnog djelovanja: Izazovi i smjernice za jačanje nastavničke zajednice

 

Sažetak:
Kvalitet obrazovanja zavisi ne samo od pedagoških programa i nastavnih metoda, već i od unutrašnjih odnosa unutar školskog kolektiva. Profesionalna saradnja među nastavnicima predstavlja ključni faktor u održavanju stabilnog i sigurnog školskog okruženja. Ovaj rad analizira savremene izazove u međunastavničkim odnosima, s posebnim naglaskom na situacije u kojima dolazi do narušavanja profesionalne solidarnosti, te predlaže konkretne mehanizme za jačanje kolegijalnosti i efikasno rješavanje situacija koje uključuju problematična ponašanja učenika i pritiske roditelja.

Uvod

U savremenom obrazovnom kontekstu sve se više prepoznaje da profesionalna klima u kolektivu ima jednako snažan uticaj na kvalitet nastave kao i znanje, didaktika ili materijalni uslovi. Nastavnici rade u uslovima visokog emocionalnog opterećenja, kompleksnih zahtjeva i povećanih očekivanja roditelja, lokalnih zajednica, pa ponekad i političkih struktura.

U takvom okruženju, kolegijalnost među nastavnicima ne smije biti shvaćena kao formalna pristojnost, već kao ključni organizacijski resurs, preduslov profesionalne stabilnosti i nužan mehanizam podrške — kako za nastavnike, tako i za učenike.

1. Izazovi u kolegijalnim odnosima: između profesionalne odgovornosti i ličnih napetosti

Iako većina nastavnika radi posvećeno i etički, škole se ponekad suočavaju s problemima koji proizlaze iz:

• nedostatka komunikacije,
• ličnih nesuglasica,
• nerazumijevanja uloga i odgovornosti,
• preopterećenosti stručnih službi,
• nedovoljno razvijenih mehanizama interne podrške.

Poseban izazov predstavljaju situacije u kojima pojedini članovi kolektiva, zbog subjektivnih razloga, nedosljedno pristupaju problemima u odjeljenju kojeg vode kao razrednici. Ponekad razrednici, želeći „zaštititi svoj razred”, izbjegavaju otvoriti pitanja o disciplinskim problemima. To može dovesti do napetosti među kolegama, jer predmetni nastavnik koji prijavljuje nasilje ili neprimjereno ponašanje ostaje bez adekvatne profesionalne podrške.

Stručna literatura potvrđuje da se upravo u takvim situacijama najjasnije vidi kvalitet unutrašnjih odnosa u školi: ako se nastavnici osjećaju izolirano ili nečujno, kolegijalnost počinje da slabi, a profesionalne tenzije raste.

2. Pritisci iz okruženja: roditeljske intervencije i institucionalna neujednačenost

Jedan od značajnih izazova savremene škole jeste rastući pritisak dijela roditelja koji pokušavaju:

• relativizirati odgovornost svog djeteta,
• prebaciti krivicu na nastavnika,
• prijetiti pritužbama, inspekcijama ili „političkim uticajem”,
• vršiti emocionalni pritisak na razrednika ili pedagošku službu.

U takvim okolnostima, kolegijalna podrška postaje presudna. Kada se predmetni nastavnik koji prijavi nasilje nađe izložen pritisku, očekuje se jasna reakcija:

• razrednika,
• stručne službe,
• uprave škole,
• kolektiva kao cjeline.

Izostanak takve podrške dovodi do osjećaja nesigurnosti, narušenog profesionalnog integriteta i stvaranja nesvjesnog otpora prema zajedničkom radu.

Nije poenta prozvati bilo koga — poenta je razumjeti dinamiku i unaprijediti procese.

3. Važnost timskog pristupa i profesionalne solidarnosti

Kada su odnosi u kolektivu zasnovani na međusobnom poštovanju, nastavnici lakše:

• razmjenjuju informacije,
• rješavaju konflikte,
• prepoznaju potrebe učenika,
• usklađuju pedagoške strategije,
• dijele odgovornost u kriznim situacijama.

Profesionalna solidarnost ne znači da se uvijek moramo slagati. Ona znači:

• da se međusobno podržavamo u zaštiti djece,
• da stojimo jedni uz druge u profesionalnim situacijama,
• da konflikte rješavamo mirno, interno i argumentovano,
• da poštujemo hijerarhiju postupanja u osjetljivim slučajevima,
• da se držimo zajedničkih dogovora.

U školama u kojima je ovaj standard visok, incidenti se rjeđe eskaliraju, a roditeljski pritisci brže gube snagu.

4. Preporučeni protokoli za efikasno rješavanje problematičnih situacija

4.1. Protokol za prijavu neprimjerenog ponašanja učenika

1. Nastavnik incident dokumentuje isti dan.
2. Obavještava razrednika i pedagošku službu.
3. Svi akteri dobijaju uvid u osnovne činjenice.
4. Sastanak se zakazuje u razumnom roku, bez odlaganja.

4.2. Protokol za postupanje u slučaju roditeljskih pritisaka

1. Nijedan nastavnik ne vodi razgovor pod pritiskom sam.
2. Razgovor obavlja tim: razrednik + stručna služba + uprava.
3. Svaki oblik prijetnje se evidentira.
4. Škola jasno obavještava roditelja o procedurama i granicama komunikacije.

4.3. Protokol međunastavničke komunikacije

1. Kritike se iznose direktno i profesionalno — ne preko trećih lica.
2. Razrednik ne smije preuzimati ulogu „odvjetnika” razreda bez jasnog uvida.
3. Stručna služba djeluje kao neutralni posrednik, ne kao zaštitnik jedne strane.
4. Odgovornost je zajednička, ne individualna.

5. Zaključak: profesionalna kultura kao odraz vrijednosti škole

Kolegijalnost nije „dodatak” nastavničkom poslu — ona je osnovni mehanizam stabilnosti školskog sistema. Škola koja njeguje kulturu saradnje, poštovanja i otvorene komunikacije postaje sigurniji prostor i za nastavnike i za učenike.

Stručne publikacije, pedagoški zbornici i profesionalni forumi imaju važnu ulogu u promovisanju dobrih praksi i jačanju svijesti o tome koliko kolegijalnost utiče na kvalitet obrazovanja.

Ojačati odnose među nastavnicima znači ojačati cijelu školu, a time i generacije koje dolaze.

 

Zajedništvo koje jača našu djecu

 

Dragi roditelji, 

Želim da vas upoznam s nečim što nas sve dotiče — o tome kako zajedno možemo stvoriti školu u kojoj se svako dijete osjeća sigurno, podržano i poštovano.

Vjerujem da je svima nama zajednički cilj samo jedno:
da naše dijete raste u zdravom okruženju i da iz škole ponese vrijednosti koje će ga pratiti kroz život.

1. Škola je najjača kada nastavnici i roditelji djeluju kao partneri

Škola i porodica su dva mjesta na kojima dijete provodi najveći dio svog života.
Zato je odnos između nas — nastavnika i roditelja — ključan.

Kada sarađujemo, kada se međusobno slušamo, kada vjerujemo jedni drugima, tada dijete osjeća sigurnost i jasnije razumije šta je ispravno ponašanje.

Ali da bi škola mogla dobro raditi svoj posao, bitno je i nešto drugo:
da i među nastavnicima postoji podrška i sklad.

Kada nastavnici stoje jedni uz druge, kada stručno i timski rješavaju izazove, tada škole funkcionišu najbolje.

2. Važnost kolegijalnosti među nastavnicima

Kao roditelji često vidite samo jedan dio školskog života — onaj koji se odnosi na vaše dijete.
Ali unutar škole svakodnevno se dešavaju situacije koje zahtijevaju:

• timski rad,
• brzu komunikaciju,
• međusobno povjerenje,
• jasne dogovore među nastavnicima i stručnim službama.

Kada među nastavnicima vlada dobra saradnja, mi brže, pravednije i kvalitetnije reagujemo u svakoj situaciji — bilo da je u pitanju napredak djeteta, problem u ponašanju ili potreba za dodatnom podrškom.

Dešava se, naravno, kao i u svakom kolektivu, da nekad nedostaje razumijevanja, da neko od zaposlenih preuzme na sebe previše tereta ili da se zbog stresa prave propusti u komunikaciji.
Ali upravo zato stalno radimo na tome da izgradimo zdrave odnose, jer to direktno utiče na dobrobit vaše djece.

3. Zašto nam je važno da problemi ne ostanu „pod tepihom“

Postoje situacije u kojima se dijete nađe u problemu — bilo da je žrtva, svjedok ili počinilac nekog neprimjerenog ponašanja.

Ono što vam želim jasno reći jeste:
škola mora reagovati profesionalno, iskreno i otvoreno, i ništa se ne smije gurati pod tepih.

Nijedno dijete ne smije ostati bez zaštite.
I nijedan nastavnik ne smije ostati sam kada radi svoj posao.

Zato uvodimo jasne procedure koje pomažu svima — i roditeljima, i nastavnicima, i djeci.

4. Primjeri protokola koje primjenjujemo radi zaštite djece

Protokol 1: Kada se desi problem u ponašanju

1. Nastavnik odmah obavještava razrednika i stručnu službu.
2. Sa djetetom se radi na miran i stručan način.
3. Roditelji se pozivaju na razgovor — ali odvojeno i u mirnoj atmosferi.
4. Fokus je uvijek na rješenju, ne na kažnjavanju.

Protokol 2: Zaštita svake uključene strane

1. Svaka prijetnja, neprimjeren govor ili agresivno ponašanje prijavljuje se.
2. Škola zapisuje i dokumentuje sve korake — transparentno.
3. Ni roditelji ni nastavnici ne donose odluke sami; sve radimo zajednički.

Protokol 3: Zajedničko djelovanje

1. Škola i roditelji imaju isti cilj — dobrobit djeteta.
2. Sve odluke se donose u saradnji, i roditelji se redovno informišu.
3. Neko drugi ne može riješiti problem umjesto nas — možemo to samo zajedno.

5. Poruka roditeljima: mi smo tim

Dragi roditelji,
naša djeca uče iz nas — iz načina na koji razgovaramo, sarađujemo i poštujemo jedni druge.

Zato vas pozivam:
budimo tim.
Razumijmo jedni druge.
Budimo otvoreni, iskreni i strpljivi.

Kada roditelji i nastavnici sarađuju, dijete dobija najjaču moguću podršku.

I neka to bude poruka:
Škola je najjača kada zajedno gradimo povjerenje.

Zahvaljujem vam se na povjerenju i na tome što zajedno stvaramo okruženje u kojem svako dijete može rasti zdravo i sigurno.

Hvala vam.

 

Profesionalna etika u školi - „Kolektiv koji međusobno sarađuje stvara generacije boljih članova društva“

Poštovane kolegice i kolege, 

Dopustite mi da govorim o problemu koji imaju sve škole, a o njemu se ne govori javno, tačnije, o onome što čini srž svakog obrazovnog sistema — o ljudima koji ga nose.
Možemo imati zakone, standarde, reforme i planove, ali bez zdravih odnosa unutar nastavničkog kolektiva, bez međusobnog povjerenja, podrške i profesionalne etike — nijedan sistem ne može uspjeti.

Jer škola ne počiva samo na učionicama, kabinetima i pravilnicima.
Škola počiva na ljudima.
Na nastavnicima.
Na kolegijalnosti.

1. Obrazovanje služi narodu samo ako unutar kolektiva vlada povjerenje

Da bismo zaista služili interesima naroda, moramo najprije služiti interesima jedni drugih. Kolegijalnost nije nešto što se podrazumijeva — ona se gradi.
Kada kolektiv funkcioniše kao tim, onda i djeca uče iz primjera. Kada među nama postoje poštovanje, razumijevanje i profesionalna solidarnost, tada svakodnevni izazovi postaju savladivi.

U takvom okruženju razrednik, nastavnik i stručna služba djeluju zajedno, svako iz svoje profesionalne pozicije, ali s jednim ciljem — dobrobit učenika.

2. Kada kolegijalnost oslabi, učenik postaje žrtva

U praksi se, nažalost, dešava da narušeni odnosi unutar kolektiva otežavaju rješavanje problema koji se pojave u učionici.
Ponekad se dogodi da kolega ne pokaže dovoljno razumijevanja prema drugom nastavniku koji se suočava s teškom situacijom, te umjesto da pruži ruku podrške — uslijedi distanca, tumačenje, kritika ili nepotrebni otpor.

Ponekad se dogodi da razrednik, suočen s izazovnim ponašanjem učenika, više energije usmjeri na to da zaštiti sebe od pritiska nego da zajednički traži rješenje.
Ponekad stručne službe, želeći umanjiti konflikt ili izbjeći pritužbe, ne pruže podršku nastavniku koji je profesionalno reagovao.

To su momenti u kojima učenik zapravo ostaje bez adekvatne zaštite, jer kada odrasli ne djeluju složno — problemi se prelijevaju na djecu.

Zato je naša najveća odgovornost da jedni drugima budemo oslonac, ne prepreka.

3. Snaga kolektiva ogleda se u načinu na koji rješavamo teške situacije

Najteži trenuci u školama nisu oni u kojima učenik pogriješi.
To su trenuci u kojima se procjenjuje hoće li kolektiv stati zajedno ili će se raspasti pod pritiskom.

U slučajevima kada se javi nasilno ponašanje ili bilo kakvo neprimjereno ponašanje učenika, pritisak roditelja ili konflikt koji treba stručno i smireno riješiti, nastavnik ne smije ostati sam.
On mora znati da uz sebe ima kolege, razrednika i stručne službe koje će stati uz profesionalne standarde.

Kolega koji prijavi problem ne smije se naći u situaciji da se preispituje njegov kredibilitet umjesto ponašanja učenika.
Kolegijalnost znači stati uz profesionalnu istinu, ne uz interes trenutka.

4. Profesionalna etika počinje među nama

Mi u školama učimo djecu da poštuju druge, da sarađuju, da rješavaju sukobe, da budu odgovorna bića.
Ali sve to počinje od nas.
Djeca najviše uče iz onoga što vide, ne iz onoga što čuju.

Ako unutar kolektiva postoji:

• iskrena saradnja,
• uzajamno uvažavanje,
• spremnost da se sasluša i podrži kolega,
• jasno držanje standarda i procedura,

onda i djeca razumiju da škola ima jedinstven glas i jasan sistem vrijednosti.

A tamo gdje se pojavi nesigurnost, subjektivnost, nezainteresovanost ili neprincipijelno zauzimanje strane — djeca to prepoznaju brže nego što mislimo.

5. Stručne službe i razrednici – partneri, a ne posmatrači

Uloga stručnih službi je vitalna. Oni su savjetnici, podrška i garant objektivnosti.
Razrednik je prva adresa za učenika, ali ne i jedina.

U svakom slučaju koji se tiče ponašanja učenika, potrebna je timska reakcija.
Ne smije se dogoditi da se slučaj relativizira, odgodi ili “ispegla” iz straha od reakcije roditelja ili spoljnog pritiska.
Protokoli postoje da zaštite djecu, ali i nastavnike — i zato moraju biti primijenjeni.

Kada stručna služba i razrednik djeluju skladno, nastavnik dobija oslonac, a dijete dobija jasnu poruku:
„Odrasli su jedinstveni. Pravila su ista za sve. Ovdje je sigurnost prioritet.“

6. Primjeri protokola koje kolektiv mora poštovati

Da bi se obezbijedila podrška i pravedan proces, svaka škola treba da ima jasne i obavezujuće protokole. Navodim tri najvažnija:

Protokol: podrška nastavniku u incidentima

1. Nastavnik odmah dokumentuje događaj.
2. Razrednik i stručna služba reagiraju isti dan.
3. Niko od kolega ne dovodi u pitanje integritet nastavnika dok se ne sagledaju činjenice.
4. Sve strane učestvuju u razgovoru – ne pojedinačno i ne selektivno.

Protokol: zajednička obrada slučaja

1. Razrednik nije sam u donošenju procjena kod teških slučajeva.
2. Stručna služba obavezno vodi zapisnik i daje preporuke.
3. Odluke se donose timski, a ne na osnovu pritisaka ili subjektivnih procjena.

Protokol: zaštita kolegijalnih odnosa

1. Interni razgovori se vode profesionalno, bez omalovažavanja ili prebacivanja krivice.
2. Problem se rješava unutar kolektiva, uz poštivanje digniteta svih uključenih.
3. O svakoj ozbiljnoj situaciji sačini se službena evidencija.

7. Zaključna poruka: kolegijalnost je temelj svega

Poštovane kolegice i kolege,

Nijedan sistem, nijedan zakon i nijedan ured ne mogu zamijeniti ono što jedni drugima pružamo ili uskraćujemo svakog dana — podršku, razumijevanje i profesionalnu solidarnost.

Kada se držimo skupa:

• učenici su sigurniji,
• roditelji imaju veće povjerenje,
• problemi se rješavaju pravilno,
• a obrazovanje postaje stub društva, kako bi i trebalo biti.

Kada kolegijalnost oslabi — sistem počinje da puca iznutra.

Zato vas pozivam da svako od nas bude dio promjene.
Da njegujemo saradnju, a ne sujetu.
Da gradimo povjerenje, a ne podjele.
Da stojimo jedni uz druge kada je najteže.
Jer samo tako možemo stati i uz djecu — onako kako zaslužuju.

Hvala vam.

 

КАДА ИНСТИТУЦИЈЕ ЋУТЕ — ПРАВДА НЕ ПОСТОЈИ

Случај наставника и ратног војног инвалида из Бањалуке указује на системску слабост институција: нестручност, неодговорност и потпуну одсутност емпатије службеника који би требало да спроводе законе.

Пише: [аутор]
Бања Лука, ажурирано - 08. новембар 2025. године

Када институције ћуте, правда постаје приватна ствар.
А када то ћутање траје годинама, оно више није бирократска грешка — већ системска неправда.

То најбоље зна наставник и ратни војни инвалид из Бањалуке, који већ двије године води готово апсурдну правну битку са институцијама Републике Српске — битку у којој покушава да оствари право на пензију кроз ретроактивну уплату стажа осигурања са увећаним трајањем, прописано законом, али у пракси препуштено институционалном вакуму.

ОДГОВОРИ БЕЗ ОДГОВОРА

Најскорији наставников захтјев, уредно запримљен на протоколу Министарства просвјете и културе у мају 2025. године, до данас није добио епилог. Ни писмени одговор, ни усмено објашњење. Само — тишину.

Штавише, након што је у мају остао без икаквог одговора, наставник је у октобру и поново у новембру упутио нове захтјеве са истим предметом — тражећи само званичан став институције и писано образложење разлога због којих се не поступа по закону. Ни један од тих дописа није добио одговор, нити било какву потврду о евентуалном поступању по предмету. Три службена захтјева у континуитету од пола године, и исти резултат — потпуно ћутање.

Та тишина, међутим, није случајна. Разлог је, по свему судећи, највјероватније у неразумијевању саме материје, недовољном познавању прописа, неспособности службеника који раде на предмету, али и у недостатку емпатије и елементарне заинтересованости за посао за који су плаћени. Када институције изгубе људски осјећај одговорности, ћутање постаје најлакши начин да се сакрије нерад и непрофесионалност.

Ситуацију додатно компликује чињеница да кадровске службе у већини школа немају стручне кадрове за правно-финансијске послове. У пракси, послове референата за људске ресурсе често обављају лица без довољно практичног знања из правне или економске области, без икакве обуке о примјени закона из области радних односа и пензијско-инвалидског осигурања. Та лица, иако формално одговорна за евиденције запослених, не разумију сложене прописе који се мијењају из године у годину, па су приморана да сваки нешто сложенији предмет прослиједе министарству — које онда, најчешће, остане нијемо.

Тако настаје зачарани круг: наставник упућује захтјев школи, школа не зна како да поступи и шаље га министарству, министарство ћути — и све се враћа на почетак. На крају, нико није одговоран, а запосленик остаје сам у лавиринту процедура које нико не жели да разумије.

ПРАВНИ ПАРАДОКС КОЈИ НИКО НЕЋЕ ДА РИЈЕШИ

У низу дописа које је Министарство слало раније, стоји службени став: школе су „самостална правна лица“, па Министарство „није надлежно“ за уплате доприноса.

Међутим, правна стварност демантује тај став. Наставник у свом захтјеву детаљно наводи све релевантне прописе — од Закона о основном васпитању и образовању, до Закона о буџетском систему — који показују да школе у Републици Српској немају стварну финансијску самосталност.

Школе не посједују властите рачуне у комерцијалним банкама, не управљају директно новцем и не могу вршити уплате без одобрења Министарства финансија. Другим ријечима, свака марка иде преко трезора Републике Српске.

Како онда школа може самостално извршити уплату стажа — без сагласности министарства које тврди да „није надлежно“?

„Формално, школа има статус правног лица, али у пракси то је само папирна независност“, стоји у наставниковом поднеску. Он детаљно објашњава да школе јесу јавне установе, али не и стварно самосталне институције — јер не послују по комерцијалним, већ по буџетским принципима. Њихово пословање, запошљавање и финансије контролишу ресорна министарства.

ТИШИНА КОЈА БОЛИ ВИШЕ ОД НЕПРАВДЕ

Министарство просвјете и културе до сада није дало јасно и писано објашњење зашто ни након три поднесена захтјева — у мају, октобру и новембру — није поступило по предмету који се односи на законско право једног радника.

Наш "Дон Кихот" у најновијем поднеску тражи да се хитно донесу упутства школама и издају сагласности за исправке пријава и уплатница, али и упозорава да ће, уколико се институције поново оглуше, бити приморан да се обрати другим институцијама за заштиту својих права у БиХ.

„Ово више није питање само мог стажа — ово је питање односа државе према својим радницима и ратним инвалидима“, наглашава овај наставник, демобилисани борац, човјек који данас симболише борбу појединца против система који га не види.

ПРАВО БЕЗ ПРАВДЕ — СИСТЕМ БЕЗ СМИСЛА

Случај овог човјека отвара много шире питање — колико уопште вриједе закони ако их институције које их доносе саме не спроводе?

Док министарство ћути, школе чекају инструкције које никад не стижу, а кадровске службе без стручних људи остају неме, један човјек наставља да води своју борбу. Не само за себе — већ и за све оне који су у систему без адресе, у држави у којој се надлежност губи у папирима.

И можда ће његов захтјев једног дана завршити у архиви. Али оно што остаје, као опомена и подсјетник, јесте једноставно питање које сви запослени у јавном сектору могу поставити:

Када институције ћуте — ко штити човјека од државе?
Ко штити грађане од безосјећајних службеника?
Када хуманост не станује у власти, правда нема глас.
А можда је истина још тежа — у оваквом систему правда више не постоји.

АКО ПРАВДЕ НЕМА — МОЖЕ ЛИ ПОСТОЈАТИ ПРАВНА ДРЖАВА?

Ако правда не постоји, шта онда остаје од појма „правна држава“?
Право, само по себи, може постојати и без правде — као форма без суштине. Закони могу бити написани, али мртви, ако их они који су позвани да их примјењују — игноришу.

Правна држава постоји само онолико колико њене институције имају вољу и моралну снагу да поштују властито право. Без тога, држава постаје механизам без душе, апарат који ради без одговорности и без савјести.

У таквом систему грађанин постаје странац у сопственој држави. Закон постаје папир. Правда — илузија. А институције — зид тишине иза којег се крију равнодушност, незнање и нерад.

Јер ако правда не постоји, ни право више није право.
И држава која то допушта — више није правна држава.